Hot topics

Kako su milenijalci i generacija Z učinili da počnemo drugačije da gledamo na modu i trendove

U susret praznicima: 10 razloga da dragoj osobi (ali i sebi) nešto pokloniš – već danas!

Male stvari koje možeš da uradiš danas – za bolje sutra!

Ne “izlaziš” iz patika? Predstavljamo ti model koji ćeš ove zime obožavati – i nositi svakog dana!

Tijana @flawless_mess_ i Danijela @glam.prescription predlažu ideje za casual & business jesenje autfite

Feel&Taste: Hrvatska iz drugog ugla

Želiš kreditnu karticu? Evo šta sve treba da znaš!

Moja rođendanska želja ili kako sam uspela da dobijem više vremena za sebe i svoju porodicu

Kako je protekao Philips Hairstyle Makeover + 3 frizure koje i ti možeš da isprobaš!

Biljana Tipsarević otkriva koje su boje ove jeseni

U uglu dnevne sobe, zgužvanog tela, obavijena zamršenim žicama, leži moja raspolućena gitara. Zabezeknuto gledam čas u tužnu gomilu, čas u bledo lice mog sina i gutam vrisak u grudima.

“Izvini mama, slučajno sam je oborio. Mnogo mi je žao.”

Ni približno koliko je meni, mislim, ali ćutim. Bože, što je teško biti priseban, razborit roditelj i odrastao, zreo čovek. Dete u meni bi najradije urlalo od tuge i besa, ali ozbiljna žena samo nemo odmahuje glavom. Mrzim histerične ispade i ne želim da kaznim iskreno pokajanje i nenamernu grešku, ali rastuća teskoba u grudima hoće da me uguši. U trenu osećam navalu nezaustavljivih suza i samo brzo klimam glavom i bežim u spavaću sobu. Nemam snage da objašnjavam nešto što oni nikako ne mogu da shvate.

Gitara je moj prvi ostvaren tinejdžerski san i prvi ispunjen mladalački hir i bunt. Dobila sam je od roditelja za osamnaesti rođendan. Neće razumeti to moja deca, oni nemaju pojma šta je to višemesečna čežnja i borba za poklon. Ne mogu da ih krivim, ja sam ta koja ima neidrž. Zašto? Mogla bih sada nabrojati sijaset opravdanja, ali istina je očigledna: slaba sam. Jednostavno ne mogu da izdržim njihove tugaljive poglede. Svaki put je ista priča: momentalno mi se probude demoni mladosti i ožive slike beskrajnog čekanja, molbe, strategije i napora da dobrim ocenama, štednjom oskudnog džeparca i sređivanjem stana, zaradim poklon. I iz tog mog dečijeg bola, ja ostvarujem njihove želje još iz čežnjivog pogleda.

Ne krivim ni moje roditelje, tada su se tako vaspitavala deca, svi moji drugovi su sanjali i čekali. Ko zna zašto, možda je bilo oskudnije vreme, a možda su samo bili jači i zreliji od nas. Međutim, posmatrajući sad sa distance iskusnog roditelja, mislim da je istina ipak negde na sredini. Zbog ravnodušnosti mojih dečaka prema novim stvarima, shvatila sam da poneku želju moram da im odložim, poneku čak i preskočim, jer sam im ovako uskratila najlepši deo poklona: iščekivanje i maštanje; ali, isto tako znam da i previše zatezanja i pregovaranja pravi isfrustriranu osobu kao što sam ja.

Naravno, gitara nije bila jedino što su mi roditelji kupili, ali je to bila prva stvar koja je bila samo moja. Igračke, garderobu, gramofon, ploče, bicikl, sve je to bilo zajedničko i sve sam delila sa sestrom. Gitaru sam svirala samo ja. Bio je to moj veliki uspeh i ogromna pobeda, jer: gitara je bila luksuz (a luksuz je tada bio nedozvoljen), nepraktična (praktičnost je bila najvažniji argument pri kupovini), rizična jer pare su bačene ako ne naučim da sviram (a novac se nikada nije bacao), buntovna (a oni su bili na lošem glasu). Pa ipak, moji roditelji su mi je kupili. Bože, koliko sam je volela.

Odavno je to stara, raštimovana gitara koju niko ne svira, ali ima posebno mesto u mom srcu i prati me gde god se selim.

polomljena gitara Klimakterični dnevnik: Polomljena gitara

Bacam pogled na sat, jedan je po ponoći, a sna niodkuda. Lagano ustajem i na prstima odlazim do mog pušačkog prozora. Usputan pogled na gomilu žica u ćošku izazva novi nalet suza. Palim cigaru, vučem dim za dimom i gledam u okrugao, žuti mesec koji je seo na komšijin krov, rešen da mi noćas pravi društvo.

Šta mi je? Zašto ne mogu da se smirim? Šta li sam sve smestila u tu moju gitaru? Ko zna… Možda su sa njom moje želje dobile svoje mesto, ma koliko glupo izledale, ili sam dobila potvrdu da me mama i tata vole i kad me ne razumeju. U glavi mi i dalje jednako pulsira: moja gitara, moja gitara, moja, moja… Hm, očigledno, mi je mnogo važno što je ona samo moja, čak i u sadašnjoj porodici. Izgleda da je sve manje takvih stvari u mom životu. U ovom nametnutom simbiotičnom vremenu, kada je sve zajedniko: vreme, prostor, novac, prijatelji; kada se mnoge zajedničke stvari ipak vode na mog muža: stan, kola, pa čak i deca; gitara je ostala samo moja. Malo deprimira ovo moje imovinsko stanje u pedesetim, zar ne?

Gledam u mesec i tiho šapućem: “Ti jedini razumeš, zar ne?” Pa kako i ne bi, on mi je pravio društvo i onih noći dok sam je čežnjivo sanjala. On je svedok moje mladalačke borbe za individualnost, moje istrajnosti, požrtvovanosti i prve demonstracije snage i volje. Gde li se izgubila ta osoba? Možda me gitara u stvari podseća da negde skriveno, duboko u meni živi ta uspavana, borbena žena.

Nema druge, moram da je popravim, oživim i sebe probudim. Gitara jednostavno ne sme da završi u smeću. Znam, potajno će mi smejati i muž, i deca, i prijatelji, i začuđen majstor koji će sklapati nesklopivo, jer nova vredi duplo manje, ali nema veze.

Vi, šezdeset i neko, vi mi se nećete smejati. Vi se sigurno svega sećate i sve razumete.

Moram je popraviti i zbog tebe, koji si se slomio samo par dana posle nje. U duši mi zaleđena neverica, a pred zamagljenim očima treperi mi dugo, toplo leto i prvo štimanje gitare, prvi akordi, prva pesma. Prvi učitelj. Zbogom Gogo, nadam se će te mesec bolje razumeti od nas.

Izvor fotografija: unsplash.com

Piše: Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik

Editors choice