Hot topics

#HairHacks: Kako da tvoja kosa izgleda savršeno čak i na +30 stepeni

#kidsfashion: Najslađi stajlinzi za tvoje omiljene mališane

7 saveta kako da pobediš infekcije na prirodan način i bez upotrebe antibiotika

Beograd postaje sve veći Glovo-grad

Tvoj beauty vodič kroz najbolje tissue maske za lice

Sara Oster ti otkriva jednostavne trikove kako da stilizuješ kosu i tokom leta, a da je ne oštetiš!

Najlepša destinacija koju još uvek možeš posetiti ovog leta (ali i jeseni)!

U susret letovanju: Stvari koje obavezno treba da imaš u koferu

Kako da pronađeš motivaciju kada je jednostavno nemaš?

#beautycrush: Prirodan, a ujednačen ten i kako ga postići

Nedelja pred Uskrs. Nedelja praštanja, mira, ljubavi, posta. Svi pričamo o tome, a da li smo se iskreno zapitali šta to znači? Da li smo odvojili bar mrvicu vremena da o tome mislimo? I zašto nam je to tako teško?

Ova godina je za mene drugačija. Prvi put sam postila pet nedelja. Ne svih sedam, ali uspela sam mnogo više nego ranije. Prvi put nisam bila opterećena hranom i da li ću slučajno pojesti komadić čokolade na stolu. I prvi put sam ponosna na sebe što sam i ovoliko uspela. Znate, ja sam veliki kritičar. Veoma sam stroga, sa nekom usađenom težnjom ka savršenstvu, koje očigledno služi samo mučenju, jer realno, savršenstvo ne postoji. I zato godinama držim bič u ruci i kažnjavam se, a kada se umorim od sebe, bacam se na druge. Kritikujem kod njih sve ono što ne volim kod sebe.

I tako, ako ne postim svih sedam nedelja, to ne vredi i samo jedna ljutnja briše sve dobre misli i sve valjano kod mene. Ne računa se. A pitam se, gde se ne računa? Kod koga? I zbog čega ja postim? Kao da sam veru smestila izvan mene, a ona bi, u stvari, trebala da bude deo mog bića. Da li postim da bi mi Bog oprostio grehe? Da, ali ima neke površnosti u tome. Želim da se približim Bogu, ali kako?

uskrs 2 1 Klimakterični dnevnik: Pred Uskrs

Počela sam dublje da razmišljam o postu. Znam, svi govore o tome da post nije samo hrana, trebalo bi da budemo dobri, brižni, da volimo i praštamo. I ja sam godinama prilazila tome kao zadatku i bila ljuta na sebe kad podlegnem instiktima. Osećala sam se kao da sam pala na ispitu. Ovog puta je sve bilo drugačije. Mislim, menja se to već neko vreme, ali čini mi se da se sada nešto složilo i sleglo. Možda ozbiljne godine stvarno donose neko promišljanje i dubinu koja ispunjava čoveka na više nivoa.

Šta je čovek i koji je naš cilj? Šta nas ispunjava? Šta ostaje iza nas? Počela sam da mislim o tome. Šta mene čini iskreno srećnom? Da li i koliko volim sebe? Koliko volim svoj život? Da li ga živim bar delimično prema sopstvenim vrednostima, da li je napokon došlo vreme da više slušam i udovoljavam sebi? Biti dobar prema drugima, sve je to u redu, ali da li možemo osetiti iskrenu empatiju ako me saosećamo i ne volimo sebe? Nekada sam mislila da je to sebičnost, ali sada sam sigurna da čovek koji ne voli sebe, ne može da voli ni druge. On često samo udovoljava drugima, ne bi li preko njihove slike ljubavi, malo pomazio sebe.

Dugo, predugo ne volim svoju slabost, ranjivost, popustljivost. Dugo, predugo se naprežem da se menjam i silujem sebe da budem neko drugi. Ovaj ubrzani, savremeni, kompjuterski život nametnuo mi je hiljade slika šta je za mene dobro, šta treba da radim i kako treba da izgledam. Možda je vreme da u ovom Uskršnjem postu oprostim sebi što nisam ispunila sva ta očekivanja. Možda je vreme da pogledam i da li su to moja ili se bičujem zbog tuđih želja. Možda je vreme da pomilujem i oprostim sebi što sam tako dugo puna ljutnje, nerazumevanja, prevelikih zahteva i mučenja sebe. Možda je stvarno vreme da prigrlim i počnem da volim i tu slabu mene.

Jer, čini mi se da jedino tako mogu početi da vidim i volim druge ljude u njihovom svetlu, a ne u mom ogledanju. I jedino tako mogu proširiti kapacitete da iskreno oprostim drugom.

Srećan Uskrs. Hristos Voskrese.

Budimo zahvalni za svaki novi dan.

Izvor fotografija: unsplash.com

Piše: Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik

Editors choice