Ne znam odakle da počnem, ali jedno je sigurno, ovo što preživljavam prethodnih dana, neverovatno je. Ili je možda, i verovatno i očekivano, samo iznenađujuće teško. Verovala sam da sam mudro sve proradila, psihološki rasčlanila i pripremila sebe, ali po stoti put shvatam, da je jedno glava, a sasvim drugo srce. Nekako godinama verujem da mogu sebe pripremiti za različite životne situacije, čeznući da lagano prolazim kroz njih, no, nažalost, nije tako. I nanovo se uveravam da osećanja ne mogu izbrisati. Ona moraju biti tu, a priprema služi samo da ih lakše podnesim i prebolim.
Dosta uvoda, priča glasi: posle dvadeset godina, muž i ja smo otišli prvi put na more bez dece. Godinama se potajno radujem tome, nema brige oko klope, UV zračenja i opekotina od sunca, dubine mora i talasa, nema smaranja igraonicama, šetnjom, brčkanjem u plićaku. Ja, ležaljka i knjiga, san.
I krenulo je kao san, malo mesto, prazne plaže, ha, ovo može da ispadne dobro. Ostaćemo najmanje dve nedelje. Prvi dan uživancija: idem kad hoću, gde hoću, kupam se kad želim, jedem šta stignem. Posle milion godina, čisto ugađanje samo sebi. I tako tri dana, doduše sve blaže i bleđe, a onda je četvrtog dana krenuo haos.
Budi me neka čudna uznemirenost. Odmah bežim na plažu, ali olakšanja nema. Misli su mi zbrkane, slova igraju, ne razumem ništa što čitam, a pogled mi sve češće beži prema deci u plićaku. Slušam svađe, rasprave, smeh i uživam. Zavidim im. Gledam u muža, on u telefon, baš mi je dosadan, kao i ja njemu. Da li je moguće da mi fale deca, akcija? Zatvaram oči, ali sna nema. Samo neka tiha, potuljena nelagodnost i glupi nemir koji polako zaposeda celo moje telo.
View this post on Instagram
Lagana dremka me malo umiruje, ali samo na sekund i odjednom skačem kao oparena na reč “Mama!” tik pored moje ležaljke. Bunovno pogledom tražim sinove, bar mlađeg. Da, taj mlađi, koji inače obožava more, nedavno me je šokirao izjavom:
“Dosadno mi je sa vama, idite sami na more.”
Mene, koja sam uvek spremna na sve, puna razumevanja za tinejdžerske godine, za osamostaljivanje, njegov odgovor je udario kao pesnica u stomak. Zar je već to vreme došlo, želi pre kući sam, nego sa nama na more? Ali on je mali (ima samo šesnaest godina???), on je moj mladunac, kad je to prošlo? Dobro, ok, tako mora. I šta sad? Kradomice zagledam muža, šta da radim sa njim na moru? Sećam se izjave drugarice, na moje pitanje kako je na medenom mesecu, pošto su joj klinci otišli na fakultet, ona mi je rezignirano odvratila:
“Kakav medeni mesec, ja nemam pojma ko je ovaj čovek u dnevnoj sobi.”
Tad sam se smejala njoj, sada paničim ja.
Bili smo oboje zbunjeni njegovom izjavom, ali suviše umorni i od posla i od koronske zajednice i pomislili smo da je možda u pravu, da nam treba malo razdvajanja. I trebalo je, ali je brate mnogo teško. Možda smo ambiciozno krenuli, možda je dvanaest dana sasvim dovoljno.
