Gledam bebe dok spavaju u hladu i sećam se, gledam petogodišnjake kako se bacaju u talase i uživam u slikama u glavi, gledam tinejdžere sa roditeljima i pričam sama sa sobom:
“Eto, deca idu sa roditeljima, šta je falilo da moji pođu. Nismo mi najdosadniji roditelji. Možda je moja mama u pravu, možda sam previše popustljiva, trebala sam samo da naredim pokret.”
A opet, sećam se sebe u tim godinama, tada sam na moru navezla jedini goblen u svom životu, toliko o dosadi. I znam da treba tako, ali me iznenađujuće boli.
Petog dana ne želim na plažu. Ležim u sobi, gledam u zid, u telefon, u knjigu. Hm, možda bi mogli sutra nazad. Znam da je glupo, ali me želja za kućom razara. Bože, šta mi je? Moram da ih pustim, ali naglo je, mnogo je. Slaba sam. Ležim i gledam u tačku, muž u drugu. Ni njemu nije sve jedno, ali ćuti. Kao i ja. I samo povremeno promumlamo:
“Tako treba, tako je ispravno.”
Skraćujem na deset dana, glupa plaža, dosadan vetar, smeta mi buka. Sve mi smeta. I gazda je bezvezan lik, hoće da priča, da se druži, ne želim nikoga da vidim.
View this post on Instagram
Šestog dana rešavamo da upoznamo okolinu, krstrarimo po Sitoniji, sve je isto, sve me nervira, more, plaža, ležaljke i Grci, koji sa tri familije letuju i samo se nešto smeju. Ne mogu da spavam, vrućina, komarci, hrkanje, na terasi buka, ne razumem šta mi se ovde svidelo na početku. Ne zanimaju me prodavnice, šetnje i vraćam se na koncept: samo pekara i ležaljka.
Ne, ne mogu više, dosta je osam dana. Jedno oblačilo pre podne i strpljenju je kraj. Ne moram ja ove oblake da trpim za svoj novac.
“Idemo za dva dana”, kažem i muž se u momentu složi sa mnom.
I, začudo, zavlada idila. Šetamo zagrljeni, mesto se odjednom prolepšalo, osmeh mi se vratio.
Ležim na plaži i posmatram porodicu sa tinejdžerima kojima danima zavidim. I prvi put vidim da je dečak tužan, gleda negde u daljinu i na majkino nutkanje grožđem smoreno odmahuje glavom, bulji u telefon, pa u vodu, pa u nebo. Na kraju otac vrisne i potera ga u vodu. I dok ga ispravlja kako da pliva savršen kraul, on crveni, jer slatka devojčica sedi na obali.
Ne, preživeću ja ovo leto, ali zbog sopstvene težine neću svoju decu da mučim. Okrećem se prema mužu i ljubim ga, a on se iznenađeno trgnu, ali se odmah osmehnu i zagrli me.
Tako treba, tako Bog zapoveda. Upoznaćemo se mi opet.
Naslovna fotografija: instagram.com/stellamaxwell
Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik
