Život na visokoj nozi: 12 stvari koje su pravi #luxurylifegoals

5 glavnih trendova koje ćemo voleti ovog leta (ali i mnogo duže!)

U trendu je originalan nakit kao izraz individualnosti – evo gde možeš da ga nabaviš!

Sve što treba da znaš o detoksikaciji + primer detoks dijete koja zaista radi!

#musthave aksesoar za leto u stilu Grace Kelly

#weekendescape: Sve što ti je potrebno za romantičan piknik u francuskom stilu

#travelinspo: Nove destinacije koje će tek postati pravi hit!

U susret letovanju: Stvari koje obavezno treba da imaš u koferu

Uvod u leto u Beogradu: Šta ne smeš da propustiš tokom juna i jula

3 frizure za maturu koje možeš napraviti sama!

Dunav. Ne znam zašto, ali od mladosti me je pogled na tu ogromnu, treperavu reku smirivao. Svaki nepoloženi ispit, svaka ljubavna patnja isplakana je tu na obali. Kao da sam ih predavala reci i ona je bar neki njihov deo odnosila, a ja sam se uvek rasterećena vraćala kući.

Posle nekoliko nedelja jurnjave, gužve i briga napokon sam uspela da pobegnem od svih. Sedim na mom omiljenom šlepu sa dva stara ribara i srkućem tursku kafu. Samo je još ovde ostala turska, svuda je postala domaća, uz prekorni pogled. Izgleda da su se preko serija Turci ponovo odomaćili.

Uz svaki gutljaj kafe, osećam kako se mir širi mojim telom. Napokon. Nedelje tenzije su iza mene. Pregrmela sam proslavu punoletstva mog sina. Ludilo, u svakom pogledu. Predhodnih mesec dana mi izgleda kao da sam bila u koncentrovanom klimaksu. Iz sata u sat menjalo mi se raspoloženje. U jednom trenutku mogla sam da napravim spisak svih klimakteričnih simptoma: nervoza, glavobolja, umor, bezvoljnost, preznojavanje, a već u sledećem bi svi nestali i zavladala bi potpuna euforija i radost. Osećanja radosti i ponosa bi me poput vihora vinuli u visine, da bih već kroz jedan sat tresnula o zemlju tužna i nostalgična.

“Šta ti je? Što si nervozna? Treba da si srećna, divno je kad ti dete odrasta i postaje čovek.”

klimaktericni dnevnik 1 Klimakterični dnevnik: Punoletstvo deteta

Ubijali su me ovakvi komentari. Naravno da je divno kada deca odrastaju, ali kao da mi zabranjuju da ujedno budem i setna. A potpuno je normalno da sam i takva. Pa, moj mali dečak započinje samostalan život. Jedan način naše povezanosti nestaje, naš odnos postaje drugačiji, naše porodično ustrojstvo se menja. I sve je to krasno, ako, tako treba, ali sve je to i teško, i novo, i nekako naglo. Još juče sam ga preslišavala biologiju, a sada to radi njegova devojka. Lepo je to, ali i novo. Naša porodica dobija još jednog člana i treba mi vremena da se naviknem. Više ništa neće biti isto.

Ovih dana kao da je sve podignuto na kub. Gledam njega, visokog 183cm i istovremeno se živo sećam bebe od 53cm. Jurim po prodavnicama pantalone, košulju i kravatu, a ujedno preslažem orman sa starim stvarima i milujem njegove prve patike. Smejem se i plačem.

Primećujem da se preopterećujem svim mogućim obavezama i da želim da udovoljim svakom njegovom prohtevu. Želim da sve bude po njegovoj volji, naprežem se do krajnjih granica da obezbedim svaku sitnicu. Zašto? Ne mogu da se vadim na njega. Nije on ni naporan, ni bezobrazan, ni zahtevan. Obavezu da sve bude savršeno sam sama sebi nametnula. Jer, od sada se može, ali i ne mora oslanjati na mene. Od sada mogu biti deo neke njegove organizacije, ali i ne moram.

Listam slike u telefonu i smenjuju mi se slike bebe i divnog momka. Na jednoj ga držim u naručju, na drugoj me on grli i sa visine ljubi u kosu. I srećna sam. I ponosna. I opet pomalo tužna. Kada je to proletelo? I koliko sam ja onda stara, kad imam punoletnog sina?

Dosta kafenisanja, dosta mozganja, vreme je za jedan džoging pored reke. Ovih dana me on održava u životu.

Izvor fotografija: unsplash.com

Piše: Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik

Editors choice