Hot topics

#beautytips: 5 razloga da koristiš micelarnu vodu + otkrij koja će najviše odgovarati tvojoj koži

Makeup trend koji ćemo obožavati u 2020.

Volite se još malo: Putovanje koje će vam spasiti vezu

Vodič za zimu u Sloveniji: Mesta koja treba da posetiš + iskustva koja treba da doživiš

Lifestyle trendovi za 2020.

High street komadi koje ćemo nositi u 2020.

Fashion&beauty trendovi objavljuju rat toksičnoj muškosti

Ključni komadi koje ove zime nose svi influenseri

Sunčane destinacije koje moraš da posetiš u 2020.

Gejtkiping – čuvanje položaja moću u partnerskim odnosima

Okrećem poslednju stranicu, lagano spuštam knjigu na krilo i zbunjeno gledam u noćni muk. Nisam mogla ni da naslutim u predhodnih četristo stranica, da će me kraj ovako prodrmati. Iznenadio me Ćosić. Vratila sam mu se prvi put posle školskih dana, željna neke druge priče i starinskog stila pripovedanja, smorena trenutnom književnom ponudom. I baš mi je prijalo emotivno propitivanje Ivana Katića o istini, moralu, etici, slobodi i okovima, intrigirale su me zavrzlame porodičnih odnosa, fascinirao me iskren idealizam nekih ljudi i svako veče slatko uspavljivalo preopširno razglabanje mladih komunista. Sve u svemu, bilo je lako, pitko, osvežavajuće i nostalgično. A onda, tup Milena.

Potpuno rasanjena gledam u zamišljenu tačku, a u duši pulsira neverica:

Da li je moguće da se u životu jedne žene, majke, sestre, ćerke baš ništa nije promenilo od 1939. godine?

Da li je moguće da je, bez obzira koji put izaberemo, scenario isti? Čini mi se da, svejedno da li smo udate iz ljubavi ili prisilno, okićene novcem ili sirotinjom, mi ipak najlepše godine provedemo uporno izgarajući u ulozi požrtvovane majke, savršene domaćice, uspešne poslovne žene, dobre ćerke, zavodljive ljubavnice. Zašto se tek u kasnim četrdesetim probudimo i zapitamo: mora li baš sve tako?

Slušam Milenu i sve razumem. Dvadeset godina živi rastrzana između ljubavi prema mužu, ocu, bratu i sinu. Uporno se slama da pomiri ostrašćenog komunistu sa zadrtim radikalom, siromašne sa buržujima, tvrdokorne idealiste sa razočaranim istinoljubcima, trudeći se da u svom tom haosu zaštiti sina od pomamljenih frakcija.

Šta je to klimaks? Sve više sam ubeđena da to nisu samo podivljali hormoni. Prosto dođe trenutak kad rešiš da staneš i predahneš, i kada te, odjednom i nenadano, potpuno zatrpa umor od brige, nege, tešenja, izvinjavanja, udovoljavanja i čekanja. Čekanja da neko napokon uzvrati pogled i upita te: “Kako si?”. Nevolja je što je taj trenutak često preklopljen sa trenutkom kada ti deca preko noći postaju ljudi. Ako, to je zdravo, tako treba, ali si ipak naglo odgurnuta sa scene. Odjednom, nikome više ne trebaš i sve pogrešno daješ. Više nisi brižna, već smaraš, nisi uslužna, već napadna, nisi pametna već naporna. I ti napokon shvataš da moraš da pustiš i decu, i muža, i roditelje, i braću i sestre, da ne možeš da ispraviš sve nepravde i pomiriš sve strane. Sedneš, skuvaš kafu, zapališ cigaretu, pogledaš se u ogledalo i zalediš. Potpuno razumem Milenin šok. Bože, gde je to vreme prošlo, kako, kuda i u čemu se provuklo? Svaka žena može detaljno da prepriča muževljeve poslovne uspehe, dečije napredovanje i odrastanje, seća se čak i garderobe koju su klinci prerastali, ali ne i sebe.

klimakterični dnevnik 1 Klimakterični dnevnik: Put za Sardiniju

U svom tom haosu, tugi, razočarenju i rastrzanosti, kada sin bira put protiv nje, kada muž gura svoju karijeru, kada otac i brat zadrto brane svoju istinu, Mileni stiže spasonosni poziv od starog prijatelja. Neko je se setio, ali da li je već kasno? Osećam svim svojim čulima njenu treperavu čežnju devojke pred novi sastanak, ali ujedno i nespokoj kada vidi svoje obrise u ogledalu. Da li se ovo telo može nekom dopasti? Jasno vidim salo, stije, mlohave grudi i ničim nisam zadovoljna, baš kao ni ona. Kako izdržati nečiji sažaljiv pogled? Kako preživeti razočaranje najbližih?

I dok je savest, navike i porodični okovi vuku nazad, ona naglo ustaje i odmahuje glavom. Dosta je granica, bežanja i kukavičluka. Predugo živi u začaranom krugu, mora da nađe snage i iskorači iz njega. Želja da je neko vidi, čuje, pomiluje i razume, nadjačava strepnju i ona kreće na put.

Kako joj zavidim na toj hrabrosti.

Zatvaram oči i zajedno sa Milenom ukrcavam se na voz. Sve vreme imam samo jednu strepnju: neko će je presresti, uceniti (moralno, etički, emocionalno, materijalno, sve jedno) i naterati da se vrati. Ali ona seda u prazan kupe, i mada ne može da veruje (a ni ja), ipak uspeva da se ogradi i osami. Polazi joj za rukom da taj svet u koji je bila usisana i iz koga nije videla izlaz, ostane iza nje i svakim kilometrom postane sve bleđi i bleđi. Postoji samo ona i njene želje, njena osećanja.

Biti samo svoja nedelju dana! Povezati se sa sobom i osetiti radost zbog toga što si živa i što si baš takva kakva jesi. Da, vratiće se ona jer voli te ljude, ali sada mora da nađe svoje davno izgubljeno mesto u sopstvenom životu.

Želim, hoću, moram da verujem. Mileni je uspelo 1939. godine, kad je svet počeo da gori u paklu Drugog svetskog rata, zašto ne bi meni.

Ustajem brzo, uzimam laptop i rezervišem kartu za Sardiniju.

Izvor fotografija: unsplash.com

Piše: Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik

Editors choice