Naslanjam glavu na mekani jastuk, zatvaram oči i puštam da mi topli zraci miluju lice. A, možda stvarno preterano dramim? Jer, realno, ko to zna koliko ću još da poživim? Geni su čudo, moja baba Negosava je živela 98 godina. A, u odnosu na stotku, pedesete su mladost. Stvar je samo perspektive. Lepo mi je sin juče rekao (čak se i on sažalio na moje snuždeno lice):
“Šta ti je bre, mama, brate, pa to su najbolje godine: deca porasla, a ti u punoj snazi. Ja očekujem od tebe da sad kupiš jednog Harley-Davidsona, znaš ono, kriza srednjih godina, i napokon slobodno i opušteno pajaš po svetu, a ne da tu kao neka baba cmizdriš.”
To baba na kraju mu ništa nije trebalo, ali, za sve ostalo je bio potpuno u pravu. Pravo vreme tek dolazi. Možda neću baš motor da kupim, mada sam ih nekad mnogo volela, ali bih mogla da sednem u auto i krenem u pohode. Ima toliko mesta koja sam godinama ostavljala za posle.
Rešeno je: nema više posle, postoji samo sad.
Ustajem i trkom se vraćam kući. Naravno, usput svraćam do “Gospođe Mirkov”, red je da se počastimo divnim kolačima i veselo ulećem u stan. A, tamo iznenađenje (izgleda da sam stvarno mnogo dramila ovih dana) – moji sinovi, muž i Ika me veselo grle i zasipaju poklonima, na stolu ogroman buket cveća, a sa zvučnika trešti “Purple Rain”. Flaša vina, Princ i žurka može da počne.
P. S. A, ti ciniku nezadovoljni sad možeš samo da crkneš, jer nikakvu kućicu na Gardošu ne bih menjala za ovo bogatstvo.
P. S. S. Ali, da se zna, od nje i dalje ne odustajem.
Izvor fotografija: unsplash.com
Piše: Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik
