U narednim minutima život staje i ujedno buja. Osećam ga kao snažnu, preplavljujuću radost koja prožima moje telo i budi svaki damar. Tu sam, nosi me muzika, pratim njegov tempo i slušam svoju dušu, a noge i telo samo prate naš sklad; svaki uzdisaj uz plač violine i slavu ljubavi uz razigranu harmoniku.
Klizim po podijumu zatvorenih očiju, a srce pleše u svom ritmu. U jednom trenu volim, u drugom plačem, u trećem se borim, predajem i beskrajno radujem. A moje telo čezne da izrazi svaki nagoveštaj duše, potpuno prepušteno trenutku. Mogu sve, želim sve, misao kao stega nestaje iz mog uma. Postoji samo drhtaj u stomaku i on me vodi i tera da opušteno plovim na oblacima tanga.
I živimo punim plućima baš sad, u ovom momentu. Ali život za koji vredi umreti, život pun ljubavi, strasti, čežnje, bola i patnje. Tu smo zajedno, tu je sve što vredi i sve delimo, sve je naše. I razumemo se bez reči.
Čovek i žena, stopljeni u jedno.
Otvaram oči i gledam u beskrajne zvezde koje trepere u mom prozoru, u mom srcu.
Bože, kako mi nedostaje tango.
Izvor fotografija: unsplash.com
Piše: Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik
