Bespomoćno gledam u telefon koji neprekidno zvoni i ne znam šta da radim. Glupava savest mi uporno zvoca: nije u redu da ne odgovoriš na poziv, međutim želja da zavrljačim telefon kroz prozor, prejaka je.
Iskreno, bila bi to laka odluka da se u meni ne vodi stalna borba između razdiruće potrebe za ljudima i jakog umora od njih. Čini mi se da mi se osećanja u trenu menjaju. Treba mi neko – muka mi je, treba mi neko – ućuti, treba mi neko – ostavi me na miru. I tako danima. Svaki put me iznova slomi težina utešnog razgovora.
Veliko pitanje je da li ljudi oko mene u ovom momentu mogu da mi daju ono za čim žudim? I tu dolazim do glavne zagonetke: šta to meni trenutno treba?
Tužna sam, znači vapim za utehom. I to nije problem, svi je nude. No, zavrzlamu pravi vrsta utehe. Svakom od nas ona prija na drugačiji način, i logično, drugima nudimo ono što bismo mi želeli da dobijemo. Ili možda ono što nam je trenutno najlakše… Nema ni veze, poenta nije da kritikujem naše slabosti, već da pokušam da razumem sebe. Jer, kad shvatim za čim mi duša žudi, znaću i kome da se javim na telefon.
Uh, zahtevan posao za nekog ko se danima tetura u izmaglici. Šta mojoj duši treba? I suze kliznuše. Samo jedno: da čujem njen glas sa druge strane žice. Nedostaje mi. Boli me utroba, mozak, srce. Tuga, strašna, silovita, neutešna zarobila mi je grudi. Nemam vazduha. Izgubila sam nekog jako dragog i ne znam kako dalje. Znam da moram prihvatiti, ali nemam snage. Treba mi pomoć. Treba mi oslonac bar na tren, ali ovih dana nikako da ga nađem.
Ne mogu da podnesem nikakve smislene rečenice, tugaljive poglede, niti pametne predloge. Ne mogu više da slušam:
Ne preteruj, nemoj tako da se osećaš, život je borba, idemo dalje, budi jaka. Da, ali zar niko ne shvata da ja trenutno nisam jaka.
Preemotivna si, nemoj toliko da se daješ i uranjaš u bol. Da, ali zar ne vidite, zar ne znate, to sam ja. Recite mi kako?
Misli pozitivno, meditiraj, smiri misli. Kako, kad je ona stalno u mom srcu, mojoj duši, mojim mislima?
Razbiću nekome nos ako mi samo još jednom ponovi: Nije u redu što se tako osećaš? Ko to određuje, ko je taj vrhovni sudija za osećanja? I baš me zanima koja su to propisana osećanja za tugu? Šta je primereno i dozvoljeno? Dođe mi da vrisnem: Jeste li vi ljudi normalni, to su osećanja, to je izvan moje kontrole. I kad ih gurnem i ne pokazujem, i kad ih maskiram, i kad ih odbacujem, sve vreme su tu, samo skrivena čuče u ćošku i strpljivo čekaju da padne mrak. Izbezumljuju me takve rečenice i naravno, onda se ljutim, vičem i besno spuštam slušalicu. I već sekund kasnije na tugu natovarim i krivicu. Zvali su da pomognu, ne zaslužuju moj bes. A opet, ništa im ne bi falilo ni da razumeju moju ljutnju u koju ponekad moram da pobegnem da me ne bi spržio ovaj neizdrživi žal.
Znam, nije lako pridržati nečiju bol, jer tada delić tog bola moraš preuzeti na sebe. Još je veća umetnost biti sa nekim kome je teško i gura te, a ujedno strašno želi da ga zagrliš.
Jebi ga, mnogo tražim.
Sve razumem i sve mi je jasno. Možda je ipak najbolje da se ne javljam na telefon. I njima će biti lakše. Mirna savest: probali, pozvali, nisam se javila. I vuk sit i koze na broju. No, muka je to, što bar bez jedne koze, vuk i dalje ostaje gladan.
I zato moram da nahranim vuka i zapitam sebe: Šta mi je sada neophodno?
Pa, ništa, samo tišina i zagrljaj.
Treba mi neko da ćuti sa mnom. Ne mogu sama.
Izvor fotografija: unsplash.com
Piše: Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik
