“Vaša knjiga “Vreme je“ je izašla iz štampe, dođite da preuzmete primerke.”
Zbunjeno spuštam slušalicu i drhtavom rukom odlažem telefon. Obuze me neka čudna malaksalost i lelujavost u glavi. Bože mili, šta mi je? Zar nisam spremna za ovaj trenutak? Čekam ga već četiri godine i proučila sam sve loše scenarije: kritike, odbijanja, osporavanja… Sve sam to već toliko puta izvrtela u glavi i odavno se pomirila sa mogućim rđavim ishodom. Ja sam potpuno svesna da sam osrednje piskaralo, uz to bez ikakvih veza u izdavačkom svetu. Možda vam piskaralo zvuči pregrubo, ali meni je strašno neprijatno kada me neko nazove piscem, jer mislim da je to rezervisano za velika imena naše književnosti. Dugo sam se lomila da li uopšte smem da pišem pored njih, a onda sam rešila da prestanem da kinjim sebe i odlučila da pišem iz ljubavi, za sebe. I to mi je dovoljno.
Hm, pa kad mi je dovoljno, zašto sam tražila izdavača? I čemu sada panika?
Neobično je to u čoveku, radimo nešto jer nas to raduje, jer smo to mi, pa ipak nam na kraju nedostaje potvrda spolja. Izgleda da nisam uspela da se otrgnem toj društeno zadatoj normi: tvoj rad vredi samo ako je potvrđen od drugih. U meni konstantno žive i razvlače me dve krajnosti: ostati anoniman, pisati za svoju dušu i želja da se to nekom dopadne. Ja uglavnom nisam zadovoljna onim što napišem, čini mi se da nikada nisam uspešno opisala neki doživljaj, niti dočarala osećanja i svaki put se nanovo iznenadim kada mi kažu da ih je “Darina” rasplakala. No, zašto mi je to uopšte važno ako pišem iz hobija i zadovoljstva?
Čudno je to… Ne zanima me popularnost, promocija knjige mi budi grč u stomaku, mogući intervjui opasnu paniku, pa zašto onda objavljujem knjigu?
