“Zdravo mama, šta radiš? Kako si spavala?”
“Dobro, malo me štecao kuk, ali ništa strašno. Izvini draga, ne mogu sada da pričam, došle su mi komšinice na kafu. Čujemo se kasnije.” I uz žamor veselih žena, prekida mi vezu.
Zamišljeno držim slušalicu, ne primećujući uporno: tututu i pitam se da li je realno da zavidim sedamdesetogodišnjoj majci na društvenom životu? Pa, zavidim. Dok sedim kraj otvorenog prozora i pušim cigaretu, osećam fizički bol zbog usamljenosti. Gde su moje prijateljice? Dozvolile smo da nas svakodnevna ludnica, trčanje i obaveze odvoje. Kontakte smo svele na po neki mesečni telefonski razgovor ili poruku. Zapostavile smo druženje i potpuno smo se posvetile deci i porodici. I šta sad? Mojim tinejdžerima već neko vreme ne trebam, osim za čist veš i klopu. Viđam ih u prolazu, između škole i izlazaka, razmenimo po koju reč, ponekad brz poljubac i to je to. Oni su našli novo društvo, a ja sam dozvolila da svoje izgubim. Sama sam kriva, nisam ga negovala. Zašto? Mogu da se pravdam obavezama, ali iskreno, nije baš da nisam imala vremena. Nekako sam dozvolila da porodica zaokupira sve moje vreme, da pratim decu u stopu, da živim njihove živote. I da zapostavim i zaboravim svoja interesovanja i zabavu.
Još uvek sam zatečena njihovim odrastanjem. Moji mališani su se samo jednog jutra probudili promukli, dlakavi i veliki. I samostalni. I ćutljivi. Nema pripreme, nema prelaza, još juče su mi uletali u krevet da se maze, a već danas su to odrasli momci koje smaram. Sve shvatam, tako treba, tako mora, tako je zdravo, samo me malo boli stomak od tog razumevanja.
I šta sad ja da radim? Pogledam muža koji ispružen na krevetu, drži telefon i nešto kucka. Dobar je on, ali fali mi nešto drugo. Da li je moguće obnoviti pokidane veze?
Pogled mi pada na kalendar, danas je Miličin rođendan. Jubilarni, puni pedeset godina. Brzo okrećem njen broj:
“Zdravo, draga. Srećan ti rođendan!”
“Hvala ti, mada si mogla i da ga zaboraviš. Pogodila me ova brojka u stomak, danima sam neraspoložena i nemam želju da ga obeležavam.”
“Razumem te i moj se bliži. Ali mogle bismo da objavimo rat malodušnosti i organizujemo neko druženje, relaksaciju, možda SPA. Šta misliš?”
Posle kratkog uzdaha i duge pauze, Milica reče:
“Možda si u pravu, i ovo kunjanje i razvlačenje me samo dublje potapa. Imam ideju! Ima jedno divno mestašce nadomak Beograda i odavno se kanim da ga posetim, ali nikako ne stižem. Sada je pravi povod. Zovem Jelenu i Katarinu da vidim da li mogu da uzmu slobodan dan i idemo sutra pre podne. Kažu da je radnim danom bazen potpuno prazan. Javljam ti detalje.”
I veselo i poletno mi zalupi slušalicu. Uspela je i u meni da probudi radost, ustreptalo sam krenula da tragam za kupaćim kostimom. Hm, nemam jednodelni, a u ovom se sve vidi, strije, stomak, celulit. Zatreperila je blaga nelagodnost. Odavno ovo nismo radile…da li će doći…radni dan je…da li ćemo uspeti da se opustimo ili ćemo premeravati jedna drugu…
A onda zvono i razdragan Miličin glas:
“Zamisli sve su u trenu, bez premišljanja, pristale. Uzimamo dan od odmora i kupimo te sutra u deset.”
Spustila sam slušalicu, zagledana u aparat. Da li je moguće da je tako lako? Da li je moguće da nam tako malo truda treba? Nekada nismo mogle ni vikendom da se sastanemo, a sutra sve uzimaju slobodan dan. Moje vredne, ambiciozne, predane poslu i porodici drugarice, su se očigledno umorile. A i ja.
Vreme je da naučimo da pravimo pauze.
Izvor fotografija: unsplash.com
Piše: Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik
