I odakle ovolika radost što ću je danas prvi put uzeti u ruke? Odakle suze? Zatvaram oči i dišem duboko. I odjednom se kroz taj haos u glavi probi veseli devojčurak koji, čvrsto stežući svesku u naručju, trči bez daha prema školskoj svečanoj sali. Trči i u glavi zamišlja kako recituje svoje pesme velikoj Miri Alečković. I strašno je uzbuđena, srećna, ubeđena da će je Mira sigurno pohvaliti i reći da je budući pisac. Vidim velike, radosne oči koje cakle jer su uspele samo u prolazu da okrznu Miru. U njima, začudo, nema ni trunke tuge i razočarenja, jer život je pred njom, doći će Mira opet. Ili neki drugi, veliki pisac. No, jedno je sigurno, čitaće javno svoje pesme. Vidim njenu veru i radost dok poletno piše pod žmirkavim svetlom male, žute lampe, uplašena da je u tom zlodelu ne uhvate roditelji. Vidim je dok čita gomile knjiga i sanja velike snove. Svoje knjige.
Da, njoj dugujem ovaj trenutak, jer sam joj nekada davno bezdušno spalila sve snove i poslala je u realan svet moranja i preživljavanja. Nju sam ugušila i ćušnula u zapećak, da bih odrasla ja postala bogat inženjer. No, izgleda da se ona sve vreme bori iz prikrajka. Ona je ta koja sve ove godine prezire materijalni svet i zalaže se za dušu, lepotu, dobrotu, integritet. Ona me i spasila ponora mase jednoumlja.
Ok, shvatila sam, njena je ova velika radost, ali čiji je ovoliki strah? I odakle? Nema druge, izgleda da se matorka uplašila uspeha. Kukavički je spremila sve moguće crne scenarije, no sada je frka: šta ako se nekome knjiga dopadne?
Jeza mi prođe kroz kičmu. Šta da radim, kako to da preživim?
Rešenje je odavno jasno, samo ne znam zašto mu se toliko dugo opirem. Krajnje je vreme da oslobodim ropstva tu devojčicu, zamolim je za oproštaj, a onda zagrljene nastavimo dalje kroz život.
Fotografije: unsplash.com i privatna arhiva
Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik
