Hot topics

Šta je to što se ovog leta mora naći na tvojoj #SummerBucket Listi!

Sunce, morska so, dehidrirana koža: Najbolji saveti za letnju negu

Najlepše frizure za posebne prilike koje možeš da napraviš – sama!

O kompromisima iliti kada je OK da prestanemo da ih pravimo

#HairHacks: Kako da neguješ kosu tokom leta + ideja za trendi frizuru za svaki dan

Sve što treba da znaš o detoksikaciji + primer detoks dijete koja zaista radi!

Sa liste neostvarenih odluka: Kako da najzad počneš da se hraniš zdravije?

12 stvari koje se nalaze na svačijoj #wish listi

Održivost kao budućnost mode iliti zašto treba da daš prednost klasici

5 glavnih trendova koje ćemo voleti ovog leta (ali i mnogo duže!)

“Draga Marija,” i u trenu mi zatreperi pritajena radost u grudima. Nisam joj dugo pisala, iako volim da se s’ vremena na vreme ogrnem njenim entuzijazmom.

Marija je moja bivša psihoterapeutkinja. Ona je jedina osoba kojoj bez stida mogu sve da ispričam, kojoj ne moram da se pravdam, objašnjavam, koja i kada kritikuje, razume. Nedostaje mi mnogo, posebno kad naiđu ovakvi dani.

Dugo sam se trudila da joj nađem zamenu u starim i novim prijateljicama, ali nisam uspela. Neko je blagosloven da to pronađe u partneru, majci, sestri, prijatelju, ali ja sam odavno prestala da tragam i tugujem. Nisu drugi krivi. Važim za komplikovanu osobu, nepoverljivu i filozofski nastrojenu, ukratko jako napornu. Jasno je da je velika sreća što uopšte imam i nju. Dobra sam za jadanje, ali teška za slušanje i ja to znam. A meni je postalo zamorno da stalno obrazlažem svoja osećanja i da se zbog njih izvinjavam. Dosta je. Umorna sam. Ne mogu i ne želim. I zato ćutim, ali patim.

klimakterični dnevnik 1 Klimakterični dnevnik: Zagrljaj

Čudan je ovaj klimaks, pun protivrečnosti. Promenljivo raspoloženje u korak prate oprečne potrebe. U jednom trenu (koji je sve češći) prija mi samoća, ali već u sledećem me zaskoči usamljenost i tuga. Ta mučna teskoba toliko je jaka i preplavljujuća, da mi ruka, nesvesno, iste sekunde posegne za telefonom. Sigurna sam da je telefon izmislila klimakterična žena Aleksandra Bela, čeznući u hladnoj Kanadi za prijateljima iz Škotske. Razmislite logički, koji muškarac voli da telefonira? Možda su izmislili TV ili kompjuter, ali telefon je sigurno naš. Samo on u trenu može da nam, bar prividno, zatrpa ovu rupu u grudima. Naravno, već kroz minut bih sebe zveknula po glavi, jer sada slušam maminu beskrajnu tiradu, a ni za sebe volje nemam. Želja za samoćom i usamljenost se prelivaju jedna u drugu, kao suze i smeh.

I dok uporno kucam po tastaturi, slova lagano počinju da se magle i poigravaju. Bilo je potrebno samo nekoliko reči, da se iz početne euforije prebacim u setu. Osećanja od pre deset godina su se u trenu vratila i smestila me u fotelju preko puta nje. Bože, kakva sam plačljivica postala. Poslednjih dana suze žive u uglovima mojih očiju, spremne da na svaki mig, trzaj i reč kliznu. Ne znam šta mi je. Muka mi je od same sebe.

Čudnovata i misteriozna je to tuga. Dolazi i odlazi kad joj se ćefne, bez nekog pravog povoda i razloga. A kada se pojavi, obuzima mi celo telo. Tu je, fizički opipljiva, osećam je kao čvor u stomaku, kao kamen u grudima, kao prazninu u glavi. Nestane na neko vreme i čovek se ponada da je iščezla, kao i valunzi, no eto ih opet kroz par meseci, zajedno, ruku pod ruku.

I tada me sve uznemirava, a dnevne vesti su se urotile protiv mene i svake nade za opuštenost i radost. Čini mi se da više nikom od tih svetskih moćnika ne odgovara srećan i zadovoljan narod. Naravno, opušten čovek razmišlja i teži boljem životu, a uplašen se samo bori za goli život. Primitivno je vladati ljudima strahom, ali je lako i korisno. A ko im je neprijatelj? Samo drevna etika i moral, a njih će lako ubiti rijaliti programima, tračevima i narodnjacima.

klimakterični dnevnik 2 1 Klimakterični dnevnik: Zagrljaj

I zato ne čitam novine, ne gledam televiziju, ne pratim vesti. Samo probrana muzika, probrana literatura i probrani ljudi. Težak probirač sam postala, ali moj kapacitet za ružno je sveden na minimum. Zadrhti mi stomak od svake nesreće koju nam opširno i sirovo serviraju, bez imalo selekcije. Super je ovaj internet, globalizacija i brzi protok informacija, ali ja nemam snage da podnesem bol za sve tragične smrti od Aljaske do Australije. Iskreno, ne želim da znam baš za svaki voz koji je izleteo iz šina na Novom Zelandu, za ludaka koji je pucao na građane u tržnom centaru u Meksiku, za lančani sudar u Kini i seksualnog manijaka u Pančevu. Necenzurisane slike me progone danima. Kao da nam polako, tendeciozno ubijaju empatiju. Mislim da normalan, osećajan čovek ne može da izdrži svu tu patnju i mora da se bori kako zna i ume, često ograđivanjem i minimalizacijom tregedije. Jasno je da žele da oguglamo na nasilje i smrt i, nažalost, čini mi se da u tome uspevaju. Jer, ja bežim od vesti, moja sestra se zatrpava njima, moj muž ih filozofski proučava, moja mama paniči, moja deca igraju igrice na tu temu. Ali svi smo pomereni iz stvarnosti.

A šta da radimo? Nemam pojma, ja imam opravdanje, ja sam luda klimakterična žena. Trenutno mi ni filmska magija ne pomaže. Verovali ili ne, ne postoji tema zbog koje ne zasuzim. Plačem na ljubavne filmove zbog hepiend-a (kako bi bilo divno da se opet zaljubim), šmrcam na bračne drame (pa ja sam u braku 25 godina, to je drama već samo po sebi), cmizdrim na bolesti (nedostaju mi dragi ljudi koje sam rano izgubila).

Jecam na zagrljaj.

Zagrljaj je sve što mi treba. Zagrljaj bi spržio ovu tugu.

I zato pišem Mariji. Njen zagrljaj je siguran, snažan. Njoj ne moram da se pravdam, kod nje imam prava da budem razmaženo, plačljivo dete i svadljivi tinejdžer i u pedesetim.

Mada, priznajem, kukavički biram siguricu, ali šta ću, Marija bi sada rekla da imam pravo i na kukavičluk. Treba preživeti ovaj klimaks.

“Pozdrav od Lepe.”

Sent

Izvor fotografija: unsplash.com

Piše: Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik

Editors choice