Hot topics

Zašto besprekoran izgled više ne podrazumeva skrivanje svog pravog izgleda?

Poštovanjem pravila moguće je doći do željenog izgleda

Stres kao uzrok depresije i anksioznosti: Kako da vratiš ravnotežu u svoj život?

Izdvajamo: Must have komadi sezone + kako da ih stilizuješ

3 zabavne stvari koje ove jeseni možeš da radiš u paru

Anastasija Đurić ti otkriva kako da sama stilizuješ kosu kada nemaš vremena za frizera

Testirali smo: Potrebna ti je nega za svežu i blistavu kožu? Ovaj fluid je savršeno rešenje za tebe!

Moderna umetnost u filmovima Pedra Almodóvara

Beograd postaje sve veći Glovo-grad

Sara Oster ti otkriva jednostavne trikove kako da stilizuješ kosu i tokom leta, a da je ne oštetiš!

Sedim na visokoj steni, glave naslonjene na obgrljena kolena, a ispred mene nestvarna slika planinskog venca koji se pruža u nedogled. Magla se lagano podiže i pašnjaci blistaju na jutarnjoj rosi. Tišina ispunjava moju dušu čudesnim mirom. Sunce se stidljivo pomalja između vrhova drveća i tanani zraci me nežno miluju. Iznenada, zraci postaju sve jači i jači i počinju da me peku po rukama. Temperatura brzo raste i ja naglo ustajem.

I uspravljam se u krevetu. Srce mi kao ludo lupa od snažnog plamena koja mi u sekundi zahvati svaki delić tela. Momentalno bacam čaršav sa sebe i ustajem. Kako mrzim ovakva buđenja, kao da mi je neko prosuo kofu tople vode na glavu. Kosa mi se lepi za vlažan vrat, kapljice cure između grudi, niz pazuh, niz stomak. Mrzim žegu leta, mrzim vrelinu klimaksa, a u kombinaciji njih dvoje, ja mogu samo da poludim. Eksplozija vatre i nervoze baca me na otvoren prozor i ja ubrzano dišem. Ne vredi, lepljivi vazduh samo me guši i odmah jurim prema kupatilu. Na vratima se saplićem o mokre pidžame i čaršave koje sam noćas samo bacala na pod. Ovo je već treće presvlačenje. Ustreptalo skidam sve sa sebe i dok nameštam vodu u tuš kabini, krajičkom oka hvatam svoj odraz u ogledalu. Kao hipnotisana buljim u svoju sliku. Ko je ova izbečena, bleda žena, na čijem izmrcvarenom licu dominiraju tamni podočnjaci?

gregory pappas eEeJiEm3YXw unsplash e1566390460678 Klimaterični dnevnik: Vrelina

Čini mi se da sam preko noći ostarila. Nežno prelazim prstima preko izmučenog i neispavanog lica. Vidim dve nove duboke bore, za koje sam sigurna da još juče nisu bile tu. Uh, evo i nove pege na slepoočnici. Ni ovaj kapilar na desnom obrazu nisam primetila. Kakva grozota! Osećam jezu kako mi klizi niz kičmu, da li od sopstvene slike ili kao redovna post reakcija valunga. Sada postoji već ustaljena kružna putanja: vrelina, jeza, hladnoća. Lepo kaže moja Mira da se više ne gleda u ogledalo. Pametno, od ovoga samo u bedak čovek može da padne.

Brzo ulećem pod tuš i dugo uživam u vodi koja mi miluje telo i skida svu prljavštinu kojom me valunzi napune, i fizički i emotivno. Voda čisti svaku moju poru i svaki damar mi ponovo diše. Majke mi, sada bih mogla da živim u tuš kabini. Kada bi neko rešio da ukine vodu, bila bih spremna da krenem u rat i borim se do istrebljenja.

Hladan tuš me vraća u život i sa osmehom izlazim iz kupatila. Bacam pogled na telefon, 6 sati i 15 minuta. Ok, do sastanka u pola devet imam dovoljno vremena da se natenane spremim. Pristavljam kafu i sušim kosu. I polako, ova žena u ogledalu dobija formu. Hm, nisam tako loša, malo od osmeha, malo od frizure i iz potaje provirujem stara ja.

Skidam peškir i umotavam telo u široku, tanku maramu. Mogu samo nju da trpim ili gola da hodam, a to trenutno ne dolazi u obzir, jer su momci tu. Doduše, u šest ujutru su koma, ali ko zna. Gola sam samo kad sam sama. Čežnjivo sklapam oči. Mrzim svaki dodir materijala, jer budi pritajeni oganj, ali jbg, brak, zajednica, deca. Znate šta, sada mogu sa sigurnošću da tvrdim, svaka žena u menopauzi bi morala da ima svoju garsonjeru za krizne situacije. Jer u ovom trenutku treba mi samo tišina, kafica i golo telo koje ne greje ništa nepotrebno.

Dok pijuckam kafu, lagano se šminkam i moje lice dobija formu. Malo korektora, malo boje ovde, onde i eto konačne slike: čoveče pa ja nisam još za bacanje.

Divljenje prekida alarm, pola osam je. Uh, prolete jutro, dobro je što sam još sinoć pripremila haljinu. Ostaje završnica: navlačim svileno donje rublje sa vragolastim osmehom, prskam parfem tu i tamo i na kraju obačim haljinu. Bože, baš sam lepa.

I samo sekund kasnije, dok zakopčavam sandale, osećam novi vatreni talas. Graške znoja se u trenu pojavljuju svuda, prave kolutove na haljini i klize mi niz lice i vrat. Bacam paničan pogled na ogledalo: istopljen puder u brazdama se sliva, senka taloži u porama, maskara razmazuje na podočnjacima. Natapirane šiške u momentu padaju i lepe se za čelo.

I dok tužno gledam karikaturu u ogledalu, sa kreveta čujem sažaljivi muževljev glas: “E, baš mi te žao.” I odmah nastavlja mirno da kucka po telefonu. U trenu me preplavljuje lavina besa, bola i hormona. Gledam ga ledeno, željna da ga ućutkam prvim teškim predmetom. Pogled ljutog risa ga trgnu i on uplašeno pobeže u sobu, mrmljajući u bradu: “Pa rekao sam da mi je žao.” Zalupih vrata. Ništa ti ne razumeš. I nemaš pojma sa čim se igraš. Dok mi se suze skupljaju u uglovima očiju, panično preturam po torbi: “Lepeza, gde mi je lepeza?


izvor fotografija: unsplash.com

Piše: Leposava Vukoičić Jovanović, Klimakterični dnevnik

Editors choice