Zanimljivo je da u Maroku postoje mesare na otvorenom koje prepoznajete i po vezama peršuna koji rasteruje muve. Meso možete kupiti u komadu ili mleveno i začinjeno (kefta – ćuftice), pa ga zatim nosite kod majstora koji će da vam ga ispeče, stavi u slasnu marokansku lepinju i – eto obroka! Na ulici se pravi i uarka (warqa). To je, zapravo, lisnato testo. Najčešće se koristi za slatkiše, kao što su bagrir (baghrir) ili briuat (briouat). Posredi je slatki ili slani nadev umotan u uarku i pržen u ulju. Ipak, obeležje Maroka jeste pastilja ili bastilja (bastilla). U tanke kore (warqa) ređaju se mleveno golubije meso (danas češće piletina) ili riba, suvo voće, bademi, te mućena jaja. Pita se ukrašava redom cimeta i šećera.
I sad, to je samo tipična klopa na ulici. A zamislite još desetak slasnih obroka koji se inače jedu u restoranu, a koje, naravno, možete naći i kod uličnih prodavaca; kuskus (sa povrćem ili mesom), harira (čorba od paradajza i sočiva), mruzia (jaretina sa grožđicama i bademima), tađin (začinjeno povrće). Za kraj preporučiću vam da obavezno probate ukiseljeni limun (leems, limun mariniran u vinu i začinima), zatim sok od cvekle i marokanski čaj. Prave ga od jakog zelenog čaja, dobro zašećerenog, sa stručkom marokanske nane koja je tamnije boje i oštrijeg mirisa od naših sorti. Šta da vam kažem, vidimo se na Trgu Mrtvih (Jamaa el Fna), najvećem gradskom trgu u Africi.
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
