Ulazim u kafanu. Ja sam Nemanja Lukić. Ili Anakin Skajvoker (Anakin Skywalker). Ili gospodin Divlji a la priroda. Ili… zar je bitno? Džukci pijanice glođu svoje čašiće sa vinjakom. Ja se ne razlikujem puno od njih. I ja bih glodao svoje vinjače kada bih imao kinte za tu poslasticu. Svuda po koži osetim ludilo kada čujem Pink Flojd (Pink Floyd) sa malog radija. Confortambly numb. Sedam za jedan zabačeni stočić u uglu. Samo jedna stolica. Idealno. Niko me neće smarati. Primećujem veliki naziv kafane ispleten na onim starinskim razbojima. Klub 27. Preko celog zida. Osvrćem se malo oko sebe, dok pokušavam da se udobno zabodem u ovu premalu drvenu stolicu. Čudni neki ljudi.
Bacim pogled na sto do mog, vidim paklu pljuga. Uh, tako bih sada zapalio jednu. I dok vrtim tu misao u glavi, zaboravljam da i dalje zurim u tuđe pljuge. Čovek u čiju paklicu sam zurio mi pruža pljugu bez reči i baci mi je u krilo zajedno sa upaljačem. Klimnem glavom u znak zahvalnosti. Uvlačim dim duboko u pluća. Zagledam mu se u ćelu i provalim tetovažu na potiljku. Dobrota. Odmah po nekom čudnom predosećaju bacim pogled ka liku sa kojim sedi Dobrota. I on je ćelav. I on ima tatoo. Sujeta. Potura Dobroti svoju novu priču na salveti. Ushićen. I gurka ga laktom, ne bi li ga naterao da pročita tu njegovu prokletu novu priču. Tu čak i Dobroti dođe da popizdi. Momenat besa u očima. Ali, ipak, ne može da pobegne od svoje prirode, uzima priču i čita je nevoljno. Vučem sledeći dim i razmatram na šta da bacim svoju pažnju.
Već sledećeg momenta vidim ćelavog ludaka kako u samo njemu znanom ritmu lupa glavom o vrata WC-a. I totalno je fokusiran na to. Gledam ga i ne verujem. Zagledam mu se u potiljak. Tvrdoglavost. Prilazi mu Strpljenje i odvlači ga od vrata. Tvrdoglavost se prepila ove večeri i koprca se iz ruku Strpljenja, ali ono ga baci na stolicu, lupi mu dva šamara i smiri ga uz par psovki.
Za šankom stoji nalakćen gospodin Arogancija. Drži čašu sa viskijem i puši tompus, praveći kolutove dima. On nikoga ne primećuje. Njega niko ne primećuje. U jednom trenutku stavlja ruku na šank. Širom rašireni prsti. I počinje užarenom stranom tompusa da se igra one stare igre sa noževima i prstima. Načisto ravnodušno. Kapiram da on i Tvrdoglavi ne bi bili baš mirna ekipa. Negde u tom trenutku u kafanu, totalno znojav i zadihan, utrčava ogromni ćelavac. Pada na kolena i počinje da roni suze, dok pokušava svojim piskavim glasom da prosikće neke reči. Čovek za stolom u blizini ustade sa stolice i priđe ovom presamićenom jadniku. Pričaju nešto. Čujem samo skrhanog čoveka kako sa nekim demonskim zanosom kaže da ju je našao, ali da ona nije tu. I ko zna kada će biti. I nemam pojma o kome govori. I u tom trenutku krene da povraća. Gospodin koji ga je prigrlio, pridiže ga sa zemlje i odvede napolje. Gospodin ćopa. Gledam mu u potiljak. Depresija. Konačno je uzeo Ljubav pod svoje.
Pažnju mi skreću tri jednojajčana blizanca koji sede zajedno za stolom i pogledima i domunđavanjima razmatraju crvenokosu konobaricu. Jedan od njih ustaje i sav pun sebe kreće ka šanku. Nalakćuje se odmah pored Arogancije. Ispaljuje odmah nekoliko izlizanih fora. Mami njen osmeh. Njegova dva brata umiru od smeha, jer znaju nešto što on ne zna. Predosećam neku veliku prevaru. Oni su Perverzija i Porok. Vraćam pogled na njihovog brata. Crvenokosa skida periku sa svoje ćelave glave. Okreće se leđima ka njemu i pokazuje mu tetovažu na vratu. Laž. Perverzija i Porok, već uveliko vinjakom odvaljeni od života, ne mogu da dođu do vazduha od smejanja. Ponos je povređen. Utučen, vraća se ka svom mestu. Mislim da će ovaj poraz pamtiti do kraja života. Iznenada, celu tu banalnu scenu, prekida povik ćelavca iz susednog ugla. Tura za celu kafanu. U isti mah vinjak je već poslužen na mom stolu. Odmah ga puštam niz grlo. Zatvaram oči i zabacujem se u stolicu. Puštam glavu da mi padne preko naslona. Sa radija iz zasede puca Demijan Rajs (Damien Rice). Cheers darlin’!
U nekom trenutku otvaram oči. Sve sa onim osećajem kao da se vraćam iz nekog paralelnog univerzuma i ponovo sam u realnosti. Još jedan vinjak na stolu. Ispod njega poruka na salveti. You can check out any time you like, but you can never leave. U potpisu, Ejmi. Osmehnem se. Stučem vinjak na eks. U tvoju slavu, Ejmi!
U nekom trenutku otvaram oči. Sve sa onim osećajem kao da se vraćam iz nekog paralelnog univerzuma i ponovo sam u realnosti. Dogorela pljuga u piksli. Prazna šolja od kafe. Svanulo je. I napolju i u meni.
Nemanja Lukić je turista sa lažnim pasošem, nigde ne putuje bez cigareta i spiska knjiga koje bi trebalo da pročita. Zavisnik od nesnosne buke koja dopire iz njegovih slušalica. Neki misle da ume da crta i da je levoruk, ali to su samo neproverene glasine. Omijeni hobi: razbijanje šablona. Životni moto: “Ja da se zaljubim? Nemoguće!” Najveći životni neuspeh: zaljubio se sedam sekundi nakon izgovaranja prethodne rečenice.
