Setim se sebe od pre nekoliko godina, sve te tuge, osećaja da ne mogu da dišem i onda mi je gotovo neverovatno da mi je sve to sad toliko daleko, kao da sam to bila neka druga ja. Bili smo stranci, onda smo se zaljubili, i sad ponovo postali stranci.
Prosto mi je neverovatno koliko su se stvari promenile. Nemam pojma šta mu se događa u životu, niti me zanima – i to je zaista velika promena za koju sam mislila da se nikako neće promeniti. Ovo što pišem nije za njega, nego za mene i za sve devojke koje su mislile da tuga nikad neće proći. Proći će, zaista hoće, koliko god to neverovatno zvučalo u tim najgorim trenucima.
View this post on Instagram
Koji god je bio razlog za raskid – proći će. I iz tog svog raskida sam naučila nešto što mi je ranije bilo neverovatno. Mi kontrolišemo svoje emocije. Mi kontrolišemo koga ćemo voleti. Naravno, to ne znači da neku emociju možemo da ugasimo, to ne funkcioniše tek tako. Kada smo tužni, srećni, ili koju god emociju da osećamo, mi kontrolišemo kako ćemo se sa njom nositi. I to sam naučila na teži način. Ranije sam mislila da su emocije nešto što ne zavisi od nas, nešto što nas obuzme, pa voliš nekog iako znaš da to nije dobro za tebe.
Prestanemo da volimo nekog posle raskida, zato što emocija prođe, zato što smo joj dali da prođe, zato što smo objektivno racionalizovali zašto je došlo do kraja veze. I onda posle tog rasula, beznađa, kada smo u vrtlogu emocija, dođemo dotle da je ta osoba ponovo stranac. On je sad neko koga sam nekad poznavala (now you’re just somebody that I used to know), ne znam kakav je sad i kakav mu je život, kakvi su mu planovi.
I to je pun krug kada su raskidi u pitanju – da osoba koja mi je nekada toliko značila, za koju sam mislila da ću da uradim sve na svetu, sad kada bih ga videla na ulici, bilo bi samo: Ćao, ne bih posvetila tome čitav dan razmišljanju o njemu, samo bi bilo: Hej, srela sam ga – i nastavila bih sa svojim danom.
View this post on Instagram
A kako to sve prođe? Tako što sebi daš da budeš tužna, pričaš sa prijateljima, gledaš serije i jedeš čips, plačeš, budeš razočarana u ljubav, ideš na psihoterapiju (toplo preporučujem) i nastaviš sa životom. Nije ništa od toga tajna, fora je samo da se ne prepuštaš najtoksičnijim delovima sebe, da ne ulaziš u nove veze onda kada znaš da nisi spremna, da daš sebi vremena da budeš sama i da zaista osvestiš svoje emocije.
Samo polako, ne žuriš nigde, jer ako požuruješ sebe da se osećaš bolje, biće ti potrebno više vremena da se zaceliš, jer iako tako deluje, preskakanje emocija i nepromišljeno ponašanje će te samo odvući natrag u ponor. Ljubav nije trka. Veruj sebi da ćeš moći da se izboriš sa tom tugom jer si daleko jača nego što misliš. I jednom ćeš ponovo stići dotle da ti je on stranac – i to uopšte nije loša stvar.
Naslovna fotografija: instagram.com/velvetdynasty
Jovana Petković
