“Prvo, nauči sve što imaš da naučiš o svom instrumentu. Drugo, nauči sve što možeš o muzici. A onda zaboravi sve što si naučio i o instrumentu i o muzici i sviraj dok ti se ne zavrti u glavi.”
Majls Dejvis (Miles Dewey Davis Jr) je rođen 26. maja 1926. godine u Ilinoisu, SAD. Za razliku od drugih džezera, rođen je u imućnoj porodici. U vreme kada on počinje da stvara, džezeri nisu bili imućni, bili su dekadentne ličnosti, muzičari odmetnici, ali pak Majls, sve do svog odlaska u Njujork, biće u porodici u kojoj se lepo živelo zbog obrazovanih roditelja. Majka je svirala violinu i klavir (“Od majke sam nasledio izgled, kao i ljubav prema odeći i osećaj za stil. Može se reći i da sam od nje nasledio umetnički talenat.”). Otac je diplomirao na Baptističkom koledžu Arkanzasa, na Univerzitetu Linkoln, Pensilvanija i stomatologiju na Severozapadnom univerzitetu. Majls kaže da je kao mladić gledao u te tri diplome na zidu u ordinaciji svoga oca i mislio: “Dođavola, nadam se da neće tražiti i od mene to da uradim.”
Majls Dejvis sa svojim instrumentom
Majls je trubu počeo da svira kao desetogodišnjak, dok prvu vlastitu trubu dobija tri godine nakon toga i pridružuje se školskim i lokalnim sastavima. Sa 18 godina odlazi u Njujork i od tada počinje da se razvija na umetničkom polju.
“Spakovao sam stvari u jesen 1944. godine i uhvatio voz za Njujork, uveren da ću imati nešto za one drkadžije koje su tamo svirale… Imao sam 18 godina i bio sam neiskusan za neke stvari, kao što su žene i droga. Ali, uzdao sam se u sposobnost da sviram muziku, da sviram trubu i nisam se plašio života u Njujorku.”
Majls Dejvis je bio izuzetno posvećen svom stilu. Čak je za njega i dobio nagradu
Majls Dejvis se upisao u školu Džulijard (Julliard School Of Music) u Njujorku, ali se vrlo brzo ispisao i o tome je rekao: “Još na samom početku nije mi se dopalo ono što se dešavalo u Džulijardu. Sve što su tamo govorili bilo je isuviše belačko. Bio sam mnogo zainteresovaniji za ono što se dešavalo na džez sceni, to je bio pravi razlog zbog kog sam želeo da dođem u Njujork.”
Međutim život na sceni donosi i neke stvari koje mogu da povuku umetnike na dno, kao što su droga, seks i alkohol, koji su bili neodvojivi deo džeza. On u svojoj autobiografskoj knjizi pod nazivom “Majls”, a u Srbiji objavljenoj u izdavačkoj kući “Utopije”, govori o svojoj muzici i svom viđenju crnačke muzike i džeza, ali i o svojim problemima sa drogom, alkoholom, mnogobrojnim ženama i o rasizmu (“Amerika je toliko rasističko mesto da je to žalosno. Uvek sam imao izgrađeno mišljenje o rasizmu. Mogu da ga namirišem. Mogu da ga osetim iza sebe, gde god da je”).
“Najuzbudljivije osećanje koje sam ikad doživeo – sa odećom na sebi – bilo je kada sam 1944. godine prvi put čuo Dizija Gilespija (Dizzy Gillespie) u Sent Luisu… Upitao sam: “Molim? Šta je ovo?” Čoveče, to je bilo toliko dobro da je bilo zastrašujuće.”
Svirao je sa najvećim džezerima sveta: Kenijem Klarkom (Kenny Clarke), Tadom Dameronom (Tadd Dameron), Džonom Koltrejnom (John Coltrane), Bilijem Evansom (Bill Evans), Vejnom Šorterom (Wayne Shorter), Čarlijem Parkerom (Charlie Parker)…
Pedesetih pravi grupu sa pomenutim Džonom Koltrejnom na saksofonu, Filijem Džoom (Philly Joe Jones) na bubnjevima, Redom Garlandom (Red Garland) na klaviru i Polom Čejmbersom (Paul Chambers) na basu. Kvintet je od Majlsa i Trejna stvorio legende u muzičkom svetu. Majls je zarađivao mnogo novca, više od bilo kog džezera u to vreme.
“Muzika koju smo svirali postala je neverovatna. Bila je toliko sjajna da sam se noću ježio od nje, a isto je osećala i publika. Čoveče, stvari koje smo u kratkom roku svirali bile su strahovite, toliko strahovite da sam se štipao da vidim da li sam zaista tu. Gde god smo svirali klubovi su bili puni, redovi su se protezali niz ulicu, sa ljudima koji su stajali na kiši, snegu, hladnoći i vrućini. To je, čoveče, bilo fantastično. Mnogi poznati ljudi su dolazili svake noći da nas slušaju kako sviramo: Frenk Sinatra, Toni Benet, Ava Gardner, Elizabet Tejlor, Marlon Brando, Džejms Din, Ričard Barton, Šugar Rej Robinson…” – piše Majls.
“Uvek govorite samo Majls, nikada Majls Dejvis, ili ne daj bože Dejvis”
Majlosov kvintet je 1958. godine postao sekset sa saksofonistom Džulijanom Adrelijem, zvanim Kanonbal (Cannonbal Adderley). Njegovi koreni su duboko bili posađeni u bluz muzici i upravo taj sekset je stvorio najpoznatiji album “Kind of Blue”, nakon koga više ništa nije bilo isto, kako ni u Majlsovom životu, tako ni u džez muzici. Ovaj album nas uvodi u novi muzički koncept, modalni, po kome je i vrsta muzike nazvana modalni džez.
Svoj imidž Majls je u tom razdoblju gradio novim scenskim nastupom, pojavljujući se u tamnim naočarima, modernim kožnim jaknama suprotnim tadašnjim shvatanjima džez miljea, okrećući leđa publici, svirajući šturo, s trubom koju je priključivao na vah-vah pedalu, okrenutom prema podu i autoritativno vodeći sastav. No, zbog lošeg zdravlja, narušenog raskalašnim životom, preteranim konzumiranjem alkohola i droga, saobraćajnom nesrećom, sukobima s gangsterima koji su kulminirali pucnjavom i ranjavanjem, te problemima s policijom, on se povlači sa scene na duži period. Govorilo se da više nikad neće svirati. Ali šest godina kasnije vratio se nastavljajući da svoju muziku razvija u fank, hip-hop, pop i disko smeru. Međutim, ubrzo nakon toga umire (1991) i time se završava epoha zvana Majls.
“Kao muzičar i umetnik uvek sam želeo da svojom muzikom, koliko god mogu, doprem do što više ljudi. I nikad se toga nisam stideo. Nikad nisam smatrao da je muzika zvana “džez” namenjena da dopre do samo male grupe ljudi, ili da postane muzejski eksponat zaključan ispod stakla kao sve druge mrtve stvari koje se smatraju umetničkim.”
Moje ime je Majls Dejvis
I na kraju da ne bih zaključila podacima i činjenicama, završiću samo njegovim citatom: “Znam šta sam uradio sa muzikom, ali ne zovite me legendom, moje ime je Majls Dejvis.”
Najpoznatiji albumi: “Kind of Blue”, “Musings of Miles”, “Blue Moods”, “Round About Midnight”, “Milestones”, “Miles”…
Izvori fotografija: rottentomatoes.com, pulse.sm-art.info, julielomoe.wordpress. com
Sofija Balja nema želju ni da prikaže, ni da zapanji, ni da ubedi. Tekstovi će to učiniti.
