Zahtevi srca se menjaju. Smanjuju se do broja koji odgovara suštini. Jedan. Sve one kriterijume sa spiska vrednosti i osobina možeš da okačiš mačku o rep, šta god to značilo (ja nikad ne bih ništa ni u ludilu nikome kačila o rep), jer na kraju, svako računanje postane oduzimanje.
Oduzela sam sve što se godinama sabiralo i došla do toga da je jedino bitno da neko bude svoj. I da je za dvoje mnogo važnije da svako bude svoj, nego da pripadaju jedno drugom. Lako je pripadati, jer za pripadnošću se poseže iz gomile pogrešnih motiva. Zbog želje da se osećaš prihvaćeno. Zbog legitimiteta. Zbog porodične topline koju nikada nisi upoznala, ali je jesi naslutila i znaš da možeš da je stvoriš. Zbog bezbednosti i zaštite. Zbog predrasude da nešto vrediš samo ako si nečiji. Ko nije ničiji, taj mora da je izgubljen. Ko je izgubljen, on je jadan, ali možda će ga neko naći, pa više neće biti (toliko) jadan.
Nešto pseće u meni, htelo je da nekome pripadam. I da taj neko pripada meni. Rađanje dece je rešilo tu pripadnost. Donelo je, čvrsto umotanu u mnogo slojeva, vezanu mnogim čvorovima. I sa njom potrebu za odmotavanjem i odrešivanjem. Lagano, sloj po sloj, čvor po čvor, godinama. Sa ciljem da na kraju, razmotani, razvijeni, oslobođeni, svi budemo svoji.
Ljubav oslobađa, to je suština. Ali prvo mora da zarobi.
Dugo sam bila u ropstvu. Mislila sam da služim ljubavi, ali zapravo sam joj robovala, iako sam prezirala metafore o lancima ljubavi – sentimentalna sranja, mogu ja bolje od toga. Ljubav se sigurno ne manifestuje ropstvom, osećala sam, pitajući se zašto koračam tako teško i zašto dišem tako plitko. Teret na leđima, bukagije na nogama, ali hej, niko nije rekao da je ljubav laka! Niti da je živeti za ljubav uzvišeno i plemenito. Niti da ljubav možda nije živo blato pripadanja. Gubljenja sebe do te mere da možeš da se nađeš samo ako se odazivaš na svoje ime. Bebo. Mama. Ženo. To su uglavnom, imena ljubavi na koje sam se odazivala. I još to radim, po navici. Ja i ostatak ženskog sveta, verovatno. Jer tako je normalno. Prirodno.
