Dok normalnost i priroda ne završe sa mnom, dok se uloge ne potroše. A potroše se. I onda, ko sam, ako nisam nečija beba, mama, žena i kome pripadam, ako nikog ne zovem bebo, ljubavi, dušo?
Sentimentalna sranja, kao što rekoh. Nema ljubav ništa s tim. Ni sa robovanjem i lancima i teretom na leđima. To je samo obrazac, način na koji se stvari odvijaju neko vreme, dok vreme ne prođe. A kad prođe, čini se kao da je sve prošlo. I da više ništa neće doći. Jer se sva ljubav odmotala, raščvorila, oslobodila i otišla nekuda. Možda tamo gde će opet porobljavati i biti porobljena. I ta ljubav više nema ništa sa mnom. Niti ja sa njom.
Ono što je ostalo kad je sve prošlo, to sam samo ja. Svoja, kao nikad. Sa preostalim slojevima koji se još uvek ljušte – ponekad me iznenadi bol, ponekad lakoća, a najčešće lakoća sa kojom bol dolazi i prolazi.
Što više pripadam sebi, to manje želim da neko pripada meni. Volim ja ljubav, baš u onom najnormalnijem smislu, koji svakom normalnom pada na pamet, kad misli i priča o ljubavi. Ali više ne mogu da volim nikog ko nije svoj, jer oni koji moraju da pripadaju, zarobljavaju.
Volim sebe, jer sam svoja. Volim svoju decu i presrećna sam i zahvalna što su tako svoji. Volim još nekoliko bliskih osoba, baš ih volim. Gledala sam ih kako postaju sve više svoje i sve više sam ih volela. Oni su moji, kao što sam ja njihova i nikome od nas nikada ne bi ni palo na pamet da se pozovemo na tu pripadnost. Osim da povremeno izrazimo jedni drugima ljubav i zahvalnost za obostrano oplemenjivanje postojanja. Zato što smo svoji, zato smo naši. I to je najbolja pripadnost koju poznajem.
Naslovna fotografija: instagram.com/bei.bei.wei
Aleksina Đorđević
