Kaže se još i Bog je prvo sebi stvorio bradu, a poruka je ista. Čovek mora prvo da se postara za sebe, da bi mogao da funkcioniše i da učini ono što treba za druge.
To isto znači da čovek mora da bude sposoban da se stara o sebi, a to je i najpouzdaniji znak da će umeti da se pobrine i o nekom drugom.
Osim što svako treba da bude u stanju da živi sam, sprema hranu održava red i higijenu, staranje o sebi znači pre svega održavanje stabilnosti.
Između materijalnog i duhovnog. Upoznavanje sebe i svojih potreba, svest o sebi i drugima, sebi u odnosu na druge, sebi kao delu celine i kao posebne ličnosti. Samospoznaja je preduslov za razumevanje svega van sebe.
Briga o sebi, zapravo je ljubav prema sebi.
I poslovica iz naslova zapravo treba da glasi ko ne voli sebe, ne može da voli ni druge.
Trebalo bi da je ljubav prema sebi nešto spontano, prirodno, urođeno.
Ljubav prema sebi je jedini recept za svaku ljubav. Kako ćete znati da li vas neko voli, i kako ćete nekog voleti kao sebe same, inače?
Ali život među ljudima ume da nas sabotira na najgore načine. Vaspitanje nas obeshrabruje u samoljubavi, učeći nas da je važno kako stvari izgledaju. Pristojnost, poslušnost, radne navike, povinovanje roditeljskoj volji, školovanje, poštovanje autoriteta, uspeh po merilima svih ostalih koji kažu da je uspeh novac, imovina, moć.
Sve drugo je važnije od onoga što mi osećamo, o čemu maštamo i sanjamo. I tako izgubimo poverenje u sopstveno srce, a kad ne verujemo najvažnijem što imamo, onda ne verujemo ni u šta.
Zato pokušavamo. Okrećemo se religiji, ezoteriji, duhovnim učenjima, umetnosti i strasti, tražeći svoje srce. Učimo iznova da volimo sebe, prilazeći sebi zaobilaznim putem, jer smo neposredan put minirali i zatrpali. Svi su nam pomogli u tome, učeći nas da treba da se upravljamo prema spoljašnjim orijentirima. Da razvijamo lukavstvo umesto neposrednosti. Sebičnost umesto radosti. Predrasude i osude, umesto razumevanja i oproštaja.
I kako da volimo takvu osobu? Postanemo neko ko nismo i ko nam se ne sviđa. Patimo od kompleksa, krivice, manija, stresova i neuroza i ne pada nam na pamet da su to sve povrede koje smo stekli u procesu miniranja i zatrpavanja onog puta ka srcu i da samo treba da ih upotrebimo kao putokaz i krenemo natrag. Da raskrčimo porušeno i pronađemo fragmente onoga što stvarno jesmo. Da ponovo naučimo ono što nam je oduzeto – spontanu samoljubav.
To je najozbiljniji zadatak, da se pobrinemo za sebe. Jer ćemo samo tako biti spremni za sledeći najozbiljniji zadatak, a to je staranje o nekom drugom. Ne mislim na partnersku ljubav, koja bi trebalo da bude ravnopravna i puna obostrane podrške. Mislim na sposobnost da stvarno volite svoju decu. Da to što ih servisirate, ne bude razlog da mislite da treba da ih popravljate. Da im dopustite da nauče samoljubav direktnim putem. Onim, koji će odvesti čovečanstvo koracima dalje evolucije.
Sve što ne valja sa ovim svetom, jeste sve ono što ne valja u nama.
Ljubav, istina, oproštaj. To je snaga koja menja svet.
Koliko se mi sami opiremo promeni, toliko to čini i svet.
