Najranjiviji smo, naravno, kad smo deca. Kad osećamo kao istim intenzitetom kao odrasli, ali mnogo manje znamo da kontrolišemo i razumemo svoje emocije.
Dobijala sam dosad komentare: Tvoje traume su te napravile jačom osobom, bez njih ne bi bila tu gde si. Ono što ti ljudi ne razumeju je da ti događaji nikad nije ni trebalo da se dogode, jer zbog njih nisam jača, nego uskraćena za normalno detinjstvo. Nije dobro to što je neko odrastao pre vremena, što je neko izuzetno ljubazan, što neko svu svoju energiju usmerava na posao jer ne može da podnese da se suoči sa sobom. Zagrebite ispod površine. Nikog trauma nije ojačala. Ako je neko uspešan, uspešan je uprkos svojoj traumi, a ne zbog nje.
Zato dozvolite sebi da budete tužni zbog tog unutrašnjeg deteta koje je i dalje povređeno, ne morate biti snažni, u redu je patiti i osetiti sve te snažne emocije. I, da se vratim na početak, ko sam ja bez moje traume?
View this post on Instagram
Nikad to neću saznati. Žao mi je što odgovor razočarava, ali one su prosto deo mene i verovatno će uvek biti, čak i u momentu kad ih prevaziđem. To je nešto sa čim naučimo da živimo. Sasvim je druga stvar ako trauma toliko preuzme identitet da ne možete funkcionisati i naći način da se sa njom nosite.
Ne mogu da zamislim da sam drugačija i ne bih ni htela da sam drugačija, jer sve je to deo prihvatanja sebe i ljubavi prema sebi, što i jeste najvažniji korak u prevazilaženju trauma.
Naslovna fotografija: instagram.com/velvetdynasty
Jovana Petković
