Verovatno ste svi nekad krizirali. Neko zbog uskraćenih cigareta koje odjednom nisu in, neko zbog kafe, neko zbog poslednje čokoladice koju je pojela predmenstrualnim apetitom pogođena sestra, neko zbog nekih težih stvari, a skoro svi zbog toga što u jednom trenutku nismo znali ko smo.
Adolescencija je gadan period. Preispitivanje, nesigurnost, zbunjenost, bunt, potreba za pripadanjem, istovremeno slobodom, suprotstavljanje porodici, promena stavova, boje kose, omiljenog benda, istraživanje seksualnosti i jedno “ja” koje se osipa.
Narednih godina činite sve da se mozaično sklopite. Čini vam se da ste dobili ulogu u “Transformersima” i da preobražaj uopšte ne ide loše. Možda ste čak i upisali fakultet koji volite, sredili emotivni život, odnose sa roditeljima i obrisali kvazi prijatelje.
Skoro da možete da osetite slatkast miris uspeha. Ali vreme prolazi i ništa se ne dešava. Globalizacija. Dezintegracija zemalja, naroda, porodica. Vas.
Ljudi se sele da nađu bolji život, posao, sreću. I u toj potrazi za krajem duge mnogi se izgube. Zalutaju. Protiv sopstvenog mraka se bore i oni što ostanu. A knjige slavnih milionera nas teše, kažu da su i oni tako. Napuštali su pravne fakultete, žene, muževe, porodice, zemlje, sigurne poslove… Svi su ih otpisali i bacili u “ne-normalni” korpu, ali čovekoliki feniksi vaskrsli su iz sopstvenog pepela i otresli ga sa novih, raskošnih krila.
Lako je progutati priču o američkom snu, o glumcima koji su prodavali pljeskavice, pevačicama koje su počele u prašnjavim barovima, nepoznatim modnim dizajnerima koji danas određuju pravila oblačenja, piscima koji su u jednom trenutku grebali dno šerpe života, a sledećeg iznajmljivali limuzine… lako, a istovremeno i frustrirajuće. Jer vi i dalje čekate.
Ti ljudi bacili su nam inspiraciju, ali sada nas tako gordo gledaju sa vrha, iako su sa nama nekada delili trotoare. Nisu mogli da pišu kada su bili rastrzani između nekadašnje sigurnosti osrednjosti i neizvesnosti u koju su se upustili, nisu ni znali šta. Nije se znalo da li će uspeti. Svetu su zanimljivi oni koji se izdvoje. Oni koji prežive.
O onima koji upravo pokušavaju malo se priča. A trebalo bi.
Tražiti svoje mesto u svetu koji promoviše nemilosrdnost, zaradu i bezosećajnost zadatak je koji pokušavamo da rešimo ceo život. Uhvatiti sopstveni smisao u besmislu na kome plutamo podjednako je teško kao iz blata izdvojiti mrvu zlata.
Sloboda se rađa u glavi
Zasukati rukave i ogrnuti se kabanicom jedini je način. Pljuštaće kiša neodlučnosti po vama, predlagaće vam miran i uređen život, možda vam kum sredi nešto u opštini, čujem da traže nekog u administraciji… A ako pristanete, niste na sigurnom. Započeli ste potragu i vraćanje na početak bilo bi strašnije od davljenja u neuspehu. Osetili ste da taj život nije vaš, da vas posao guši i da mu ne vidite svrhu, da se ujutru krećete poput pomorandže na traci koju umrtvljena lica afričkih radnika gledaju pre nego ih spakuju u kutije, da vas praznina izjeda i da ni “lineks” više ne pomaže. Poželili ste da ozdravite. I postali lutalica. Um koji ne zna šta traži, ali želi da nađe ono što mu je društevna mašinerija oduzela. Možda niste sigurni na šta ćete naići, na nekog skrivenog programera, kuvara, pisca, slikara, ali niste sami.
Gomila izgubljenih duša korača mimo tela vlasnika koji se i dalje nevoljno vuku u blistavu višespratnicu u kojoj ih očekuje iskompleksirani šef, zajedljive kolege, loša kafa i posao koji smrdi na dosadu. Vi niste među njima. Više niste zarobljenici jer ste shvatili. A sloboda počinje u glavi.
Strah i nemoć još su tu, znam. I neuspeh dahće žedan sveže krvi. Uzmite vakcinu. Ne deli je država. Napravite je sami. Smućkajte otpornost na glupost, optimizam, kreativnost, požrtvovanost, trud i osmeh. I krenite. Niste sami. Prva u vašoj grupi biću ja. Ne verujem u logiku mase, ali nekad je lepo biti deo grupe koja ide u dobrom pravcu.
Oduvek sam volela dugu…
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
