“Ja imam hiljadu razloga da odem još danas, a ti ni jedan baš dobar da sačuvaš nas…”
Umorna sam od čekanja. I pravdanja tvojih loših postupaka. I tvoje neromantičnosti i jednoličnosti. Tvoje navodne zaljubljenosti koju mi ne pokazuješ na pravi način, na način koji ja očekujem. Možda samo očekujem previše? A možda ti to i ne umeš da pokažeš? I evo, ponovo te pravdam… Neću više!
Možda nisam bila od onih koja se na početku odmah borila za našu vezu. Trebalo mi je vremena, priznajem. Nisam ni sama bila sigurna šta želim, da li je to sa nama ispravno, da li tako treba da bude. Ali upustila sam se u to i prepustila. Čini mi se iz ovog ugla da sam pogrešila, jer si se pretvorio u meni strano biće. Ti si bio taj koji se povukao, koji mi je nudio ljubav na kašičicu. Neću tako, neću da te smaram, neću da se pravim da je sve u redu kada nije. Neću da se pravim da mi ne treba nežnost, sitni znaci pažnje kada nije tako. I neću, prokleto neću, da budem ja ta koja će ti to govoriti. Oseti, pretpostavi, uradi bilo šta, ali me ne ignoriši.
Poljubiš me i dodirneš vrhovima prstiju, ali zašto te ne osećam? Tepaš mi i govoriš slatke reči, ali zašto ti ne verujem? Neću da igram igre sa tobom, neću da se naša veza pretvori u naviku. Ali sve ostaje na tome, skromno zadovoljavanje navikama, jer ne znam kako bih se probudila jednog jutra sa saznanjem da ti nećeš biti tu. Prokleta navika… ne pušta me da krenem dalje.
Želim da ponovo vidim sebe u tvojim očima
Da li bi me ti pustio ako tako odlučim? Da li bi te bolelo ako kažem da ne osećam više ništa prema tebi, da me mučiš i stežeš i da moram da se oslobodim tih okova, da mi je potrebna sloboda? Htela bih da mislim da bi? Da mi bar tako pokažeš da ti je stalo, da nisi ravnodušan. Ali to je samo test za tebe. Ja nisam spremna da te ostavim.
U iščekivanju tvoje poruke provodim sate pored telefona. Ne oglašava se. Tvrdoglava sam i neću se prva javiti. Uspem povremeno da skrenem misli, ali samo na kratko. Ja znam za duga čekanja koja nemaju granicu. I pitam se dokle tako? Dosadiće nam jednom, umorićemo se. Ja sam već pomalo umorna.
Moji razlozi su tu? Daj mi jedan dovoljno dobar da me uveriš u suprotno. Znam da sada ne tražim previše.
Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.
