Čije li su veće?
Današnji vladari iz senke, kao u najluđoj SF prezentaciji menjaju svoj oblik. Nadenuti su novom snagom, imaju dobru emociju, saosećajni su i našminkani. Neverovatno, ali čini mi se tačno. Dato im je da vladaju, ali oni ne znaju kako ili bolje reći – čime, jer merenje veličine štikle u vekovnoj borbi “Čiji je veći?” izgleda krajnje banalno. Onda su pokušali da ostvare neke druge fizičke performanse: izgladnjivanjem, vežbanjem, jogom ili boksom, ali oni prethodni sa većim ipak ostaju fizički jači.
Kada su shvatili da fizičke predispozicije nisu dovoljne, prepustili su se psihološkim modelima: rivalitet, snaga uma, verbalna agresija i najzad, u takvom izboru ostadoše sami, napušteni, u procepu bez ljubavi.
I kuda sada? Najčešće u sebe, u jad, čemer, alkohol i po koju kres kombinaciju.
Hmmm… a svet propada.
Drage dame, gde nam je identitet? Menjamo autfit, ali nam infit ostade nedefinisan. Odgovornost nas sustiže, a mi smo obezvredile i najlepšu emociju u pokušaju da budemo “jake i moćne” na muški način. Izgleda da nam je neko nekada rekao da je to snaga. Borimo se surovo i sirovo, a ozbiljan muški pogled se uzvraća, bez razmišljanja, grimasom u smislu “jebaću te ružno” i tako vreme odmiče u ponovljenoj borbi “čiji je veći?”
Vreme je da shvatimo – NJIHOV!
Nekada mi dođe da onako muški zaurlam: “Aman, žene, gde vam je ženstvenost?”
Alfa ženke su pojele ženstvenost. Iz želje da se dokažu, počele su da izigravaju šmekere gde god im se ukaže prilika, pa nije ni čudo što muškarci beže glavom bez obzira od “moćnih žena”, kada se pored njih osećaju kao da pevaju u Horu bečkih dečaka. One ne shvataju da se ženska snaga oseća na svakom koraku i da je čine njena kreativnost, emocija, čistota autentične slabosti, majčinska komponenta i najzad neverovatna hrabrost i pamet. Uz sve to i dar za glumu sa neverovatnom mogućnošću adaptacije i neprepoznatljive promene autfita i infit-a čine je već jasnim, dominantnim vladarom. Ali iz senke. Umesto da preuzimamo muški princip, vreme je da naučimo da koristimo naš, ženski.
Mi kao da se ove uloge bojimo i bežimo od nje, a toliko smo se borile. Ljudi će preživeti i Paradu ponosa, a mi i dalje ne znamo kako.
Najjednostavniji način je da osećamo ko smo i da se tim osećajem rukovodimo. Potom da iz tog osećaja izrodimo identitet, koji nije prethodno nacrtan pa kopiran. Identitet koji je stvarno naš. Onda lagano, da punom snagom zaplovimo (jer to je ženski način) i svojom lepotom oplemenimo svet.
Sara Mrkić živi dva života. Jedan ljudi vide i nazivaju “ljubav, moda i razonoda”, a u sebi nosi sasvim drugačiji svet. Uživa u svakodnevici kao i svaki hedonista, ali to nije ono što je istinski ispunjava. Pokreće je izazov. Svoj svet pronalazi u izjavi Fridriha Ničea: ”Oni koji su viđeni dok igraju su okarakterisani kao ludi od strane onih koji nisu mogli da čuju muziku”.
