Da li pokušavate da uhvatite i osmislite razne zamisli i ideje koje vam padaju na pamet, da pronađete načine kako da ih uvedete u praksu i da se time bavite sve dok vam ne pođe za rukom? Ili vas u tome nešto stalno ometa i sprečava, pa vam se čini da nemate sreće, da su okolnosti protiv vas i da vas drugi sputavaju i sapliću? Razlika između uspeha i neuspeha uglavnom je u stavu, načinu razmišljanja, u energiji i istrajnosti. To znači da vam niko nije kriv za neuspeh – ni ljudi, ni okolnosti – već da treba da preoblikujete i unapredite “program” u svojoj glavi. Mislite da onima koji uspevaju lako ide? Ne, oni samo i dalje uporno rade, razmišljaju, smišljaju i stupaju u akciju, ne dozvoljavajući preprekama da ih sputaju, posmatrajući prepreke kao smernice i putokaze. Vrlo često se događa da na kraju, na cilju, početna ideja i zamisao izgledaju i sprovode se sasvim drugačije, na način koji pokretači nisu imali u vidu, ali koji se pojavio kao put (koji su oni prepoznali i njime krenuli) da sprovedu svoje ideje (i to bolje nego što su se nadali i mislili da je moguće). Ako verujete da ste neuspešni sticajem okolnosti i krivicom drugih, postavite projekat “reprogramiranja” svojih stavova i ponašanja, koji vas zapravo koče, sabotiraju i sputavaju. Ovo su najtoksičniji i najčešći unutrašnji saboteri:
Čekanje pravog trenutka (odlaganje)
Ako radite po svom rasporedu prioriteta, možda zaista neke stvari koje su vama važne i tiču se samo vas, moraju da sačekaju pravi trenutak. Ali, ako se taj trenutak ukaže dok ste usred najveće porodične zbrke i poslovne gužve, potrebno je da to shvatite kao izazov i da ga prihvatite. Pravi trenutak se često uopšte ne pojavljuje onako kako vi očekujete i zamišljate, a ponekad se uopšte i ne pojavi dok ne rešite da krenete i pokrenete se – dok ga sami, svojim delanjem, ne stvorite i prizovete. Razmislite dobro o svojim postupcima i načinima – da li zapravo samo pravite “slalom” oko mogućih pravih trenutaka, sabotirajući sebe na taj način, zbog straha od svega što ćete morati da uradite (i možda nećete moći), kad se jednom poduhvatite nečega? Vrlo lako se može desiti da vam čitav produktivni vek prođe u odlaganju i čekanju pravog trenutka, a onda ćete morati da posegnete za onim stereotipnim izgovorom “sada je kasno”.
Ne preuzimaš odgovornost (tražiš krivca)
Svaki put kad zaključite da je neko drugi kriv zbog toga što vi ne uspevate da nešto uradite (započnete, sprovedete, dovršite), vi bežite od sopstvene odgovornosti. Lakše je da neko drugi bude kriv, a i dosta je uverljivo. Tako su krivi država, (ne)kultura, institucije, direktori, članovi porodice, kritičari… Ako zbog nekog nešto niste uradili, to nije krivica tog nekog, nego vaša odluka o tome da je važnije da se posvetite potrebama i zahtevima te osobe, nego sprovođenju sopstvenih zamisli. Reprogramiranje sklonosti da prebacujete odgovornst i okrivljujete druge za svoju neodgovornost, ići će lakše ako potražite stručnu pomoć (rad na sebi).
