E pa, mnogo volim tu rečenicu “ko zna zašto je to dobro”. Koliko god sumanuto zvučala u trenutku kada se dešava nešto ultimativno loše, meni uvek pomaže da se orijentišem – da se ne primam na lošu energiju, da joj ne dozvolim da me preplavi strahom, teskobom i strepnjom. Češće je izgovaram u sebi i upućujem sebi, nego drugima, jer sam negde pročitala da to uopšte nije utešna rečenica i da je krajnje pogrešno nekome ko je u bolu i patnji reći da je to zbog nečeg dobro.
Ljudi žele da veruju da je dobro samo dobro, kao sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvari, i prosto se uvrede kad im predložim da svoju patnju posmatraju iz perspektive dobrog i da sebi postavljaju pitanje “čemu me uči ovo što mi se dešava”. Ljudi se naljute kad im kažem da su dobro i zlo samo površni koncepti (iako su nepresušna inspiracija stvaralaštva i umetnosti) i da uopšte nisu odvojeni, već se prožimaju i da su tako prožeti, obuhvaćeni Univerzumom, jer su njegov integralni sastojak. Zato sam prestala da im govorim. Sad im samo pišem.
Evo ja znam zašto je korona dobra. I, ako vas to nervira, pročitajte ipak tekst do kraja, možda će vas nervirati još više.
Čija god da je kreacija, u koju god teoriju i praksu zavere o uništenju sveta i vladanju ne znam koga i ne znam čime, ako svet bude uništen, ili o pretvaranju ljudi u robote, da bi njima upravljali oni koji će ostati nepretvoreni u robote (kao da će ih to činiti ljudima – nakon što sve ljude pretvore u robote, oni će biti samo neroboti, a ne ljudi) – predugačka je ova rečenica, ali i dalje se nastavlja – korona nas nečemu uči i donosi nam nešto dobro (osim što nas zastrašuje, uslovljava, ograničava, razboljeva i ubija).
