Strah je blizak uzbuđenju
Kad smo u strahu, angažovani smo i uzbuđeni. Pošto se verovatno ne radi o životnoj ugroženosti, borbi za opstanak i fizičkoj manifestaciji adrenalinskog naleta “bori se ili beži”, strah nas upućuje da sagledamo svoje slabosti i otpore, da im krenemo u susret, da otkrijemo uzroke svoje teskobe, anksioznosti, fobije. Kad se nečega plašimo, a ipak odlučujemo da to uradimo, osećamo duboko uzbuđenje, telo nam treperi, srce brže kuca, osećamo priliv energije, osećamo se živo i uključeno. Vremenom naučimo da hodamo uz granicu straha i da tu granicu prelazimo i vraćamo se, preduzimajući rizike svesno, da bismo se našli u stanju živosti i angažovanosti.
Kroz proces tugovanja pronalazimo isceljenje
Kad dugo potiskuješ tugu, ne prihvtaš je i ne predaješ joj se, ona te slabi iznutra, čini te preosteljivom i ranjivom. Stvara ti fizički pritisak, od nje te bole grudi, imaš kamen u stomaku i čvor u grlu. Od tuge stvarno možeš da se razboliš, ali ne zato što je osećaš, nego zato što je potiskuješ i ne želiš da je prigrliš. Pozitivnu stranu tuge pronalaziš kad joj dopustiš da se ispolji, jer tuga ispira i isceljuje unutrašnje povrede. Kad je priznaš i dopustiš, tuga prestaje da bude uljez, i pokazuje svoje bogatstvo – počinješ da osećaš nežnost, protočnost i lakše se povezuješ sa drugima, jer više nemaš prepreku u sebi, spontanija si i saosećajnija.
