Devojački snovi o ljubavi predviđeni su da budu brutalno srušeni, naša očekivanja izneverena, a srce slomljeno. To se zove iskustvo, odrastanje, gubitak iluzija, nemesto kojih dobijamo realnost. Ne znam zašto moramo da imamo očekivanja i iluzije, koje zatim moramo da odbacimo, osim ako se ljubav generalno ne sastoji od svih tih sastojaka – očaravanja i razočaravanja, očekivanja i izneveravanja, strasti i malodušnosti, slasti i gorčine. Da, jasno, topla voda je u pitanju, upravo sam je otkrila, ali pitam se zašto moramo da počnemo od iluzija i očekivanja? Ne možemo li nekako da počnemo od realnosti? Ili možda, kao ljudska bića, sa ljudskim umovima i emocijama, uopšte nismo sposobni za spoznaju realnosti, ako ne krenemo od nerealnog, izmišljenog, izmaštanog? Da li je to zakon, ili mehanizam, ili i jedno i drugo?
Ja verujem da taj mehanizam može da se isključi, a da zakon jedinstva suprotnosti i dalje bude ispunjen. Da možemo da krenemo od realnog i istinitog i da prodor koji inače pravimo cepajući koprenu iluzije, možemo da napravimo probijajući se kroz očiglednu realnost, ka višoj, suptilnoj i neočiglednoj, ka realnosti svesti i energije. Ali možda i to možemo, tek kad kroz odrastanje obavimo ovaj prvi deo – kad se ispilimo iz ljuske u kojoj je naš svet bezbedan i jednostavan i shvatimo da smo ranjivi i nezaštićeni, ali da to uopšte ne znači da svet i dalje nije bezbedan i jednostavan.
