Međutim, stvari često ne idu redom. Sa odrastanjem ne dostignemo sazrevanje. Zaglavimo se sa nekim iskustvima i stalno ih ponavljamo. Ne napravimo proboj. Ne odbacimo do kraja iluzije i ne prihvatimo do kraja realnost. Uporno hoćemo da svet postane dobar i plemenit, umesto da nastojimo da ga sami učinimo takvim, uporno tražimo da ljubav obavi sve umesto nas, umesto da damo sve od sebe i obavimo najbolje što možemo sav težak posao ljubavi, uporno prigovaramo svojim partnerima što se ne menjaju u skladu sa našim očekivanjima i zahtevima, umesto da sebi postavimo neke nove zahteve i promenimo se u skladu sa njima. Bunimo se i ritamo i nećemo da shvatimo kako stoje stvari, hoćemo svet po sopstvenoj meri, umesto da sami postanemo mera sopstvenog sveta. Ne priznajemo sebi svoja ubeđenja, stvarne potrebe, strahove i slabosti. Nismo dovoljno pošteni, da bismo završili onaj posao sa pilećom ljuskom i prešli na ozbiljnije stvari, kao što su kvantni skokovi, na primer.
