Pozitivna očekivanja koja daju rezultate onako kako nam savetuju razne duhovne tehnike, možemo gajiti jedino u odnosu na sebe. Čim nešto očekujemo od drugih, rizikujemo da promašimo stvarnost. Nikad ne znamo do kraja šta neko nosi u glavi, u srcu, u duši, kako sabotira sebe i čemu stvarno teži. Zato očekivanja usmerena na druge ljude ne rade – ne uzimaju u obzir njihovu realnost. Ono što mi znamo da je moguće za nas same, za nekog drugog je totalno neizvodljivo, a naročito je frustrirajuće ako taj neko tačno zna šta mi očekujemo od njega.
Recimo – da usvoji našu viziju onoga što je dobro za njega.
O, mi možda tačno vidimo da neko ko nam je drag, koga volimo, sa kim delimo život – naš prijatelj, partner, dete, roditelj – okoreva i zatvara se, umesto da bude elastičan i otvoren, kako iskrivljeno doživljava realnost, kako poseže za nemogućim izgovorima i kako laže sebe. I možda tačno vidimo šta on to treba da radi, kako bi krenuo putem samospoznaje, mudrosti i istine. I onda mu govorimo šta treba da radi. Možda ne prihvata istinu u ovom trenutku, ali prihvatiće u sledećem, verujemo. I napadamo ga tamo gde je najnestabilniji, najpovredljiviji i u najvećem gardu. Svojim upornim očekivanjem da on uvidi kako smo u pravu – iako nam uopšte nije važno da dobijemo potvrdu da smo u pravu, nego zaista mislimo da je to ono što je najbolje za njega – učvršćujemo njegov otpor.
Tamo gde postoji otpor, odbrana i nespremnost na suočavanje, čovek će se najlakše odrediti u odnosu na tuđa očekivanja tako što će se fokusirati na otpor. Tako stvara sebi dodatni lažni osećaj da nešto čini za sebe i kad svedemo račune, svojim očekivanjima izazvali smo još veću štetu. Niko se neće promeniti zato što mi to želimo.
Naši motivi ne igraju nikakvu ulogu u tome. Mi vidimo da neko može da dosegne svoje potencijale i otkrije svoje kapacitete i želimo najbolje za njega. Ali ako on još nije osvestio da želi najbolje za sebe, nego se igra otpora, krivice i prebacivanja odgovornosti, jedino što će učiniti jeste da naša očekivanja uključi u svoju sabotersku igru. Voljenje sebe, istine i mudrosti je onaj put koji svako mora da otkrije sam.
Očekivanje poštovanja je takođe hod po oštrici, na koju se možemo poseći kao na žilet. Jer tu se uvek radi samo o tome koliko poštujemo sebe. Ako uporno ne dobijamo poštovanje koje očekujemo, to je zato što pokušavamo sopstveni nedostatak poštovanja sebe da nadoknadimo tuđim poštovanjem. Kad zaista poštujemo sebe, nećemo trošiti energiju nastojeći da izazovemo i dobijemo potvrdu od drugih, jer je ona suštinski beznačajna. Značajna je samo ako izostaje, jer nam to govori o našem problemu sa samopoštovanjem. Drugi nas ne mogu poštovati više nego što sami sebe poštujemo, a ako i sami imaju problema sa samopoštovanjem, neće nas poštovati ni u kom slučaju.
Zato sve što očekujemo treba da proističe iz nas samih, iz naše energije, svesti i emocija. Kad se očekivanja ispunjavaju, znači da smo u velikoj meri svesni kreatori svoje sudbine.
