I posle sam iscrpljena i skače mi pritisak i ne podnosim vrućinu. Ma nemoj. Da vidiš kako bih bila puna energije i balansirana i kako bih uživala u suncu pod nekom palmom na obali mora. Vrbom na obali reke. U senci kaktusa u pustinji. Pod nekom stenčugom, među nekim stenčugama. Heh, ma bilo gde, gde nema nikog da nešto traži od mene.
E zato ćemo sad ovako. Danas ja. Vi jok. Samo ja.
Pošto ne mogu realno da pobegnem od vas ni na pet dana (i da budem nedostupna, joj, koliko maštam o tome), pošto ne mogu da ispunim svoje stvarne potrebe – da me niko ne cima, ne smara, ne napinje, ne postavlja mi rokove, ne očekuje od mene efikasnost, razumevanje, pažnju, brzinu, prisutnost, naklonost, vreme i novac – onda mogu da uzmem jedan dan odmora od služenja vama. To znači da morate sami. A usput ćete i za mene učiniti po nešto.
Šta će da se jede danas? Nemam pojma. Ja idem na porciju punjenih pečuraka i salatu sa rukolom i maslinama. Možda ću tražiti da mi zabodu neke kišobrančiće u to. Snađite se. Posle idem na masažu. Ili na kafu. Ili negde. Kad se vratim, neću da čujem ni jedan zahtev – staviću slušalice na uši, da budem sigurna da neću da čujem. Onda ću da uđem u kupatilo i da ne izlazim dva sata. Jebe mi se da li se nekome piša. Idite u mačiji pesak. I posle ga očistite i promenite.
