Kada su sedamdesetih godina prošlog veka psiholozi dali legitimitet depresiji, nastale su razne teorije kojima se istina o depresiji prebacivala kao loptica za stoni tenis, ili kao vruć krompir – ustanovljeni su kriterijumi depresije, odnosno određen broj simptoma koje lekar treba da dijagnostikuje (kao što je bezvoljnost i loše raspoloženje) sa napomenom da ti simptomi ne ukazuju na depresiju ukoliko je osoba doživela gubitak u poslednjih godinu dana, jer su u tom slučaju simptomi sastavni deo procesa tugovanja.
Tokom godina, pitanja su se nametala i razmatrala – prvobitnom ubeđenju da je uzrok mozak (nizak nivo serotonina i drugih hemijskih promena), a ne naš način života, suprotstavilo se baš pitanje gubitka i tugovanja. Ako su simptomi depresija prirodan odgovor ličnosti na životne okolnosti, zašto ne bi bile i logičan odgovor na druge stresne situacije – gubitak posla, okolnosti života koje su nametnute i teskobne, posao koji mrzite, usamljenost…
Dakle, ipak nije hemija u mozgu, iako se ta hemija menja u skladu sa tim kako se osećamo – a osećamo se loše zbog svog života, a ne zbog svog mozga. I kad se realnost života svakog pojedinog pacijenta sa simptomima depresije uzme u razmatranje, ukazuje se jasna potreba da se radi na razrešavanju uzroka, a ne na lečenju simptoma, kao što se i dalje masovno radi, utvrđivanjem dijagnoze, dodeljivanjem „šifre“ i prepisivanjam antidepresiva, koji menjajući hemiju u mozgu ublažavaju simptome i dovode do kratkotrajnog olakšanja.
