Neizbežno pitanje partnerskih odnosa, na koje oni koji se nisu našli u toj situaciji, misle da imaju odgovor, koji obično glasi “nikad mu to ne bih oprostila“.
Možda ste svedočile patnji svoje prijateljice i kidale ste se između sažaljenja zbog njenog bola i želje da je išamarate i kažete joj “osvesti se, ako mu oprostiš, misliće da mu je to dozvoljeno i opet će te izdati, ostavi ga dok se još nisi udala za njega, posle će biti mnogo teže“. To je savet koji mnoge prevarene žene mogu da upute prevarenoj devojci – ali samo na osnovu sopstvenog lošeg iskustva. One su našle razloge da oproste prevaru, a zatim ta veza ipak nije opstala (a posle godinu, dve, pet ili deset, jeste bilo teže) i znaju šta govore. Ali mudar savet u toj prilici ne vredi – nisu ga ni one prihvatile od nekog drugog, nego su morale da prođu kroz sopstveno iskustvo. Ok, postoji mogućnost da se grešnik pokaje i da ne ponovi prestup, ali ni to nije garancija da ćete uspeti da povratite poverenje i stabilnost u odnosu. I zaista, nikakvih garancija nema ni kad je sve u redu i kad povorenje ničim nije narušeno, a svako zaslužuje drugu šansu. Sve je to razumno i razumljivo. Ali, ako rešite da oprostite prevaru, najvažnije je da budete svesni svojih motiva, odnosno, da ne “zamazujete” sebi oči i da ne pričate sebi bajke o velikoj ljubavi i plemenitosti.
Ne želite da ostanete sami – spremni ste da ostanete u odnosu u kome ste povređeni i jasno vam je da ta rana neće lako zaceliti, da možda nećete nikad sasvim oprostiti i da ćete uvek osećati prezir i gađenje kad pomislite na to. Jer oproštaj ne omogućava da zaboravimo i ne sprečava nas da zamišljamo.
