Mračna bioskopska sala. Scena koju pamtim je da dečkić mog uzrasta drži telefonsku slušalicu i devojci koju su roditelji odveli u Moskvu da bi prekinuli tu mladalačku ljubav, pušta Bajaginu pesmu “Tamara”. Ne kažem, bio je lepuškast, što bi rekla jedna pevačica iz bivše Yu republike: “Puno si lip, al’ nisi moj tip”. Iz uloge u ulogu stekao je popularnost preko noći. A onda se pojavio u filmu “Mi nismo Anđeli”. Deca su obožavala taj film. Anja ga je, još kao mala, odgledala nebrojano puta. Imala je tek tri godine i stajala tik uz televizor očekujući scenu u kojoj on izgovara: “Marina, ti si lepa i pametna devojka”.
Tog trenutka Anjina glava priljubljena uz ekran ispoljavala je ljubomoru – “Nikola, nije ti ona lepa, JA sam ti lepa!” Bilo mi je smešno. Nekoliko godina kasnije, s obzirom da su mi deca bila mala, nisam imala vremena za bioskopske projekcije. Iz video kluba sam iznajmila kasetu. Te večeri nisam stigla da odgledam film. I pored najbolje volje i zainteresovanosti, san me je savladao. Sledećeg jutra (bila je nedelja, sećam se kao danas), skuvala sam kafu dok su deca još spavala i iskoristila priliku. Totalno koncentrisana na radnju, nisam čula da je Anja otvorila vrata sobe i krišom gledala. Primetila sam tek kada sam začula vrisak iza svojih leđa. Nikola je u filmu izvršio samoubistvo, a moja ćerka je gorko plakala. Danima nisam uspevala da je ubedim da je “njen” Nikola živ. Prolazili su meseci, a svaki put kada bi ga ona pomenula, vešto sam menjala temu.
A onda, iznenada, dok sam se jednog jutra vraćala iz obdaništa, shvatila sam da mi u susret ide Anjin Nikola. Već je bio puniji, imao je bradu, jeo je burek na sred ulice, ali to je bio on, bez ikakve sumnje. Zaustavila sam ga u pola zalogaja. Spustio je burek na haubu automobila pored koga smo stajali i saslušao moj problem. Obećao je da će u pola četiri sedeti u bašti kafea preko puta naše zgrade.
Da, nisam rekla vrlo važnu stvar. Anja je verovala u Dobre Vile. One su joj ostavljale poklone ispod jastuka kada bi joj ispao mlečni zub.
Vraćale smo se iz obdaništa i planirale šta ćemo raditi tog popodneva. Tražila je da požurimo zbog izneneđenja koje joj je priredila Dobra Vila. Nisam imala izgovor za svoju nemarnost, pa sam joj kazala da je Vila ove nedelje na bolovanju. Brzo sam se snašla i pozvala je da popijemo toplu čokoladu u “Petrogradu”, a Vila će joj doneti poklon čim ozdravi.
Prepoznala ga je iz daleka. Pogledala me sa čudnim sjajem u očima, pustila moju ruku i potrčala ka bašti u kojoj je čekao. Bacila mu se u zagrljaj i počela da plače. Sela sam za susedni sto i pustila ih da se ispričaju. Po povratku kući priznala sam joj da Dobra Vila ne postoji. Nije mi poverovala. Umesto poklona poslala joj je Nikolu, koji je stvarno živ.
Danas je već devojka. Nikola joj često maše iz kola kada prođe pored nje. A njoj je ostala navika da u kratkim porukama koje mi izjutra lepi na monitor stavi potpis Anja Poof (Dobra Vila).
Lutka Lutka Bgd – Ne postoji rešenje za koje ona nema problem, po opredeljenju veštica!
