Prva stvar za koju se društvo svojski potrudi da vam ugravira u mlade, sugestivne mozgove jeste sledeća: postoje dobri i zli ljudi. A tebe će mama da nauči kako da budeš dobro dete, pišeš domaći, deliš sladoled i pomažeš u kuhinji. Ova naizgled prozaična ideja prati nas dobar deo života, nadograđujući se i šireći se na sve složenije životne situacije.
Istina je, zapravo, mnogo komplikovanija u svojoj jednostavnosti. U stvari, kao što su neki već verovatno dokučili, ne postoje dobri i loši ljudi. Postoje dobri i loši postupci, koje zatim bespotrebno generalizujemo na celokupnu ličnost pojedinca. Ideja globalnog vrednovanja svakako nije nova, ali nekako uvek uspemo da je previdimo.
Zamislimo da vam neko postavi pitanje da li mislite da ste dobra osoba. Verovatno ćete odgovoriti potvrdno. Ako vas neko pita zbog čega, još je verovatnije da ćete početi da navodite određene postupke, prisećajući se svih momenata kada ste postupili kako treba. Na osnovu ovakvog uzorka događaja, mi sebi, ali i drugim ljudima, pripisujemo etiketu o njihovom globalnom, generalnom ponašanju, proglašavajući ih dobrim ili lošim. Međutim, činjenica je da ne postupamo svi u svakom trenutku onako kako smatramo da je ispravno. Šta se tada dešava? Da li, s obzirom na to da smo se definisali preko svojih uspeha, sada moramo i zaslužujemo da promenimo celokupnu sliku o sebi?
Da li su ovo zaista dve strogo odvojene kategorije?
Svakako da ne. Jedan od prvih koraka ka prihvatanju sebe, ali i onih koji nas okružuju predstavlja odbacivanje postupka globalnog vrednovanja. Pomirenje sa činjenicom da nismo svi uvek uspešni studenti, poslovni ljudi, verni prijatelji, pažljivi partneri. Svi grešimo, brljamo, povređujemo i podbacujemo, ali ključna stvar koju treba zapamtiti jeste da, ukoliko do toga dođe, nikoga ne treba žigosati kao zlog, pokvarenog ili nedovoljno vrednog. Pritom, ovo važi u oba smera: ne mrzeti sebe svaki put kada se suočite sa neuspehom, ali takođe ne osuđivati svakog drugog što nije postupio u skladu sa vašim ili svojim prohtevima.
Ponašanje, osećanja, međuljudski odnosi – sve su to izrazito složeni i dinamični pojmovi, koje ne možemo zamrznuti i onda naknadno prosuđivati da bismo došli do jedne neporecive istine o ljudskom biću. Preterana strogost u ovom smislu može samo da škodi našem odnosu kako prema sebi, tako i prema drugima.
Zato, sledeći put kada se nađete potišteni, nesrećni, povređeni ili nezadovoljni, nemojte odmah tražiti neku suštinsku osobinu koja je iskvarena u ljudskom biću. Odbacujte i vrednujte postupke i ponašanja odvojeno od osobe o kojoj se govori, a sebe i druge prihvatite u svojoj nesavršenosti i dinamičnosti. Na ovaj način, potrošićete znatno manje vremena besni i razočarani, a mnogo više vremena u iznalaženju ideja za promenu tih nezadovoljavajućih postupaka. Ipak, svi smo mi isti u svojoj različitosti.
Inspiraciju za tekst smo pronašli na sajtu Psihološki kutak.
Tamara Popović voli lepršavu poeziju koliko i strogu nauku, sjaj umetnosti koliko i čari svakidašnjice. Uvek na pola puta između konkretnog i apstraktnog, ne podnosi ekstremizam ni isključivost u bilo kom smislu. Uvek ima nešto da doda, što ume mnogima da oteža život, između ostalog i njoj samoj.
