Neumorna sam. Trenutno pišem novu knjigu, ima primesa svega što dodirnem, okusim, doživim. Rekla bih da je miks nečega što je čak i meni samoj strano, a što nisam u stanju da razumem dok ne napišem i ne spoznam kroz reči koje ugledam ispred sebe. To je kao neka moja meditacija, lična… više ću ti reći pišući, manje govoreći, a razumećeš me bolje kad se okrenem, odem, kad me ne bude, tek tamo negde, kad slučajno otkriješ moje reči…mislim ‘čitaoče’ kad govorim ‘ti’. Tako sam sebi dala cilj da razotkrijem nemačke kuloare, zavučene tajne ulice, pisma zagubljena u bibliotekama, stare filmove koje napokon počinjem da razumem, a uz sve to i da bosim stopalima prošetam kraj Majne, Rajne i upijem novo otkriće pripadanja. Ne nedostaje mi više stari stan u kome sam živela, čak mi se više ni ne dopada što sam se toliko mučila da li da odem ili ne, ne ne… dopada mi se ovaj moj kutak ovde, intimno sakriven, a dostupan geografski svima otvorenog srca. Ne nedostaje mi muzika, poneseš je u srcu gde god pođeš, a bogami ni knjige više nisu u kutijama, napokon sam ih otpakovala i dala im slobodu da nađu si mesto koje im odgovara. Nisam još spremna da vam otkrijem sve, ali budem uskoro. I znate šta? Kuhinja im je božanstvena. (Priznajem jesam poguzija koja voli hranu.) Svako malo otkrijem neki novi restoran, poseban utisak na moja čula i moje nepce ostavio je jedan zamak u Bavarskoj, Mespelbrun. Kakva je to ljudi kuhinja! Šuma je vilinska postojba, a kašika otapa sve prepreke do srca. Okusih božanstvo od srnetine u malinama i sa njihovim ‘knudl‘ (knedlama). Ne, nemate pojma kako je dobro i koliko nije istina da je Nemačka sva u kobasicama i pivu. Ma dajte molim vas! Opasno se zaljubih u ove doline neistraženog ovde. Ipak… Muči me nešto od prvog božijeg dana od kad sam se preselila.
U Nemačkoj nema kokičara!
