I sada, iz te perspektive, treba da shvatim potrebu za brakom.
Nije teško. Shvatam. Samoća je besmislena i nepodnošljiva. Nedostatak ljubavi ubistven. Ali brak u kome nema zajedničkog rasta i razvoja je otrovan.
Dakle, shvatam potrebu da sa nekim kroz ljubav, u dobru i zlu rasteš i razvijaš se. Šta više, spremna sam na to.
A želi li baš to svaka udavača?
Retoričko pitanje.
Prosečna udavača sanja prosečan (američki) san. Sigurnost, stabilnost, imućnost, uslove za odgajanje dece. Očekuje da je brak obezbedi u svakom smislu.
Mnogo ljudi se našlo i snašlo u brakovima. Nisu ih posebno priželjkivali, ni planirali, ni očekivali. Mnoge zadovoljne udate žene nisu prošene na kolenima, nisu lovile muževe, nisu htele da ostanu trudne. I eto ih, pronašle su sebe uz svoje sadrugove, partnere, saborce. Rade, rastu, razvijaju se, uče. Ponekad su ljute i razočarane, ponekad guraju i vuku svoje muževe, ponekad ne mogu ni u čemu da se oslone na njih, a onda dođu dobri periodi, stvari se pokrenu sa mrtve tačke, zajednica povrati stabilnost i svrhu…
