Suvereno tvrdimo kako je reč o nepravdi, zloj sudbini, ili čak crnoj magiji, ali možda bi bilo poštenije da stvari nazovemo pravim imenom. Dolazi podmuklo i tiho. Uzrokovana je tuđom srećom. Ispoljava se nelagodom, stalnim pokušajima da se uzrok obezvredi, a tuđ uspeh obrazloži nekom natprirodnom moći. Simptomi se ogledaju u veoma mračnim, depresivnim mislima koji se odnose na račun “drugoga”. Dijagnoza – bolujete od zavisti. Terapija – okrenite se sebi. Prognoza – relativna.
Tuđe dvorište je uvek slađe, kod komšije rastu rajske orhideje, a kod nas kopriva, komšija papaju sadi, a nama bundeve niču, mi komšiji rupu kopamo, a komšija bazen pravi, komšija rano rani i našu sreću grabi, a mi rano ranimo i celi dan zevamo.
Zavist i ljubomora su deo naše svakodnevice, uobičajeni razlog za pobunu, rafal uvreda iza okrenutih leđa, stalno coktanje, prevrtanje očima, stiskanje zuba, podsmehivanje, osmišljavanje kreativnih komentara. Zavist je uzrok drevnog srpskog običaja prenošenja s kolena na koleno i razvitka usmene hajke.
Zašto želimo da budemo kao neko drugi?
A ljubomorni smo na svašta, dokle god seže naša mašta. Kako može preko reda do lekara opšte prakse, kako može na Božić i jagnje i prase, kako mu se naprasno povećao biceps, odakle im nov auto i vikendica pride, odakle joj sredstva za original Gucci, otkad peva kao slavuj, zašto miriše na proleće, kako govori kao Ciceron, a zarađuje kao Tramp, kako hoda u dvanaesticama kao u starkama, da li je moguće da opet ide na more, planinu ili bar u selo kod tazbine. Sve nam smeta, i kako je u Africi sad toliko toplo, i zašto kenguri žive samo u Australiji, nervira nas što Apple nije naš, što nemamo aktuelnog kralja, cara ili makar princezu, što nema mnogo naših ljudi na Harvardu, što Srbija ne izlazi na more.
Ljubomorni smo na lika koji uspeva da se priključi koloni na Gazeli, na bakutu koja preko reda dobija litar ulja, na devojčicu što joj ulični prodavac poklanja Čunga-Lunga žvaku, na kerušu što ima toliko interesenata. Ljubomorni smo na njegov iPhone, na njenu fiksnu protezu, posao iz snova, dečka iz novina, šporet preko igara na sreću, original naočare, bele zube iz reklame za Orbit, crnu kosu kao od šampona Schauma, njegovu ženu iz reklame za deterdžent i njenu ljupku, baršunastu bebu kao iz reklame za Pampers. Zašto je brat dobio veće parče torte kada je meni rođendan ili zašto baš mene zaustavlja saobraćajac? Zašto ona šeta zlatnog retrivera, a ja imam samo neme gupike? Neću da vozim Pony, dok on fura brzinac! Ne želim da stavljam minival, a ona ima prirodan “vetar u kosi”!
Čudno je to kako nam je preko tarabe sve nekako milije, lepše, veće. I kako često poželimo da smo neko drugi, a da nam pripadne sve ono što tu osobu čini posebnom u našim očima. Ljubomora ume da bude slatka, čak i dobar motiv da napredujemo, budemo bolji, da menjamo ono loše i razvijamo ono dobro. Ipak, važno je postaviti granicu, povući jasnu crtu i zaustaviti sebe dok naše sitne ljubomore ne postanu opsesije protiv kojih je teško boriti se. Zato stanimo i priznajmo sebi: da li je trava zaista negde drugde zelenija? Ne verujem, samo treba umeti voleti ono što smo i što želimo da budemo.
Nataša Delač voli ljude, smeh do suza, igranje igrica i prvu jutarnju kafu. Za nju najlepši je osećaj kada prvi put u godini vidi more. Obožava putovanja, čaroliju i čuda.
