Uz osećanje odgovornosti za nečija bolna i negativna osećanja, ide osećanje krivice – mi smo učinili nešto zbog čega neko pati. Ili nismo učinili ništa da sprečimo tu patnju. Osećamo se odgovorno za to kako se neko oseća, kriveći sebe, kajući se i osećajući se loše. Na taj način se posredno iskupljujemo za to što smo nekome naneli bol. Međutim, taj sistem jedino radi na uzgajanju osećanja krivice i na podrivanju samopoštavanja. Jer, nismo mi odgovorni za to kako se neko oseća i kako reaguje, mi smo odgovorni za svoje postupke.
Naravno da se loše osećamo kad nekog povredimo nekim svojim postupkom, ili rečima. Ali to što će nam biti krivo (što ćemo se osećati krivima) nikome ne donosi ništa dobro – drugoj osobi neće biti ništa lakše, a mi nećemo razbiti kalup tog ponašanja i promeniti ono što je dovelo dotle da nekoga povredimo.
Ovo je vrlo osetljiv teren, jer mi ne možemo da podesimo svoje ponašanje tako da nikog ne povređujemo. Ako stalno izbegavamo da se sukobljavamo, uvek popuštamo i ne suprotstavljamo se da bi svi oko nas bili zadovoljni nama i da bi sve glatko teklo, nanosimo emotivnu i psihološku štetu sebi. Pristajući na tuđa pravila u odnosima, zanemarujemo sopstvene potrebe, a često se i nalazimo u situaciji da radimo suprotno od svojih uverenja i svojih vrednosti – mi povređujemo sebe, žrtvujući se za (naizgled) dobre odnose, bez trzavica i nesporazuma. Nagomilaćemo nezadovoljstvo, ono će neizbežno imati psihosomatski uticaj, narušićemo svoje zdravlje i platićemo ogromnu cenu za mir koji pokušavamo da održimo na svaki način.
