Druga krajnost je da uvek budemo iskreni, da iznosimo svoje mišljenje, zalažemo se za sebe, tražimo ono što hoćemo i ne prihvatamo ono što nećemo, bez obzira na to kako će se neko osećati. Ima takvih istinozboraca, koji neprijatnu istinu umeju da upotrebe kao smrtonosno oružje i da njome nanesu bliskoj osobi neizlečivu povredu.
Ono što stoji između krajnosti u kojima osakaćujemo sebe ili druge, jeste osećaj za meru i ravnotežu, razumevanje, senzitivnost. Kad ih imate, ponekad vas hvale da ste diplomata, a ponekad vam prebacuju diplomatiju. Ali to je prosta stvar – nećete nekoga ko prolazi kroz težak period i proživljava nešto ružno i bolno dodatno opteretiti nekom svojom neprijatnom istinom i priznanjem. Baš kao što nećete objaviti veridbu na sahrani, jer to nije u redu, to je trenutak u kome se poštuje nečija bol i gubitak, tako ćete sačekati sa lošim vestima koliko god je moguće, ako se drugoj osobi već dešava nešto loše. Ako imate neko priznanje sa kojim oklevate već neko vreme, mučićete se još malo čekajući pravi trenutak, ako se osoba kojoj treba to da priznate (i tražite oproštaj) nalazi u nekoj krizi (zdravstvenoj, emotivnoj, poslovnoj).
