Saopštavanje nečega što će sigurno povrediti drugu osobu, jeste vaša odgovornost, baš kao i sam čin, ono što ste uradili i što vas muči. Priznanje olakšava vašu savest i daje priliku da se neke stvari raščiste, ali ako ne pazite u kom trenutku “bacate bombu” možete nekoga gadno da povredite dodatnom bahatošću i sebičnošću. Partener kome priznajete da ga više ne volite i ne želite da budete sa njim, ili da ste ga prevarili, nakon što je sahranio roditelja ili ostao bez posla, imaće za vas samo jedno pitanje: “Zašto mi to kažeš sada?” Jer će kroz bol koju već proživljava do njega jedino dopreti surovost i sebičnost vašeg postupka.
To je ono u čemu leži vaša odgovornost za nečija osećanja – prihvatanje odgovornosti za sopstveno loše ponašanje, prihvatanje posledica priznavanja i olakšavanja savesti (ili odluka da trajno opteretite svoju savest, da nekome ne biste slomili srce), biranje trenutka kada i načina kako nešto saopštavate, upotreba svesti (osim savesti) da se korigujete i da više ne dođete u istu situaciju. Ne napraviti istu grešku je teže nego dobiti oproštaj – zna svako ko se pošteno suočava sam sa sobom i ko je je ikad poneo teret oproštaja.
Izvor fotografija: instagram.com/mikutas
Aleksina Đođrević
