Ali ako znate da nećete ostati sa njim, zašto ste onda sa njim?
Pa, zato što se pravite da ne znate. Ignorišete to što hemija među vama ni izdaleka nije dovoljna da ispegla nespretnosti i uspostavi istinsku komunikaciju, to što prođe čitav dan, a da uopšte i ne pomislite na njega, to što su vam osećanja blago rečeno, mlaka, jedva nešto više od simpatije i to samo zato što se toliko trudite. Govorite sebi da prave ljubavi ne počinju velikom vatrom, da niste ni hteli vezu u kojoj ćete izgubiti pamet, nego onu u kojoj ćete biti to što jeste, samo što izgleda da to što vi jeste, nema mnogo zajedničkog sa onim što on jeste. Realna procena vam kaže da on nije loš, ali isto tako dobro znate da nikada nećete osećati i misliti da je najbolji za vas.
Međutim, ostajete i istrajavate. Ponekad vam je dosadno, ponekad se naljutite, ponekad ga eskivirate, da biste ostali sami sa sobom i uživali u čitanju, umesto da izađete sa njim i glumite pristojnu devojku. Niste sigurni ni da su njegova osećanja išta življa nego vaša i ne ulazite dublje u to, jer još nije vreme.
Treba da prođe barem šest meseci. Ako izdržite još koji mesec, ili čitavu godinu, odlično. Za šta i za koga odlično? Zarad čega ste spremni da uložite godinu dana života u vezu u kojoj nema ljubavi i strasti, nema smisla i pomaka, nema ničeg, osim ideje da imate nekog?
