Da li je humanost postala anahronizam? Možda smo postali previše zauzeti svojim obavezama, karijerom i svim onim bitnim i nebitnim stvarima koje su u nama i oko nas, da smo zaboravili na ovu reč. Sinonimi za humanost su čovekoljublje i nesebičnost. Razmislite, da li su ove reči uplovile u vaš aktivni rečnik i život?
Jednog sasvim običnog prolećnog popodneva, zajedno sa mirisom trešnjinog cveta, u moj stan je uplovila ova priča o humanosti, koju želim da podelim sa vama. Naime, tražila sam fotografije jedne dame i njenih najlepših haljina za jedan svoj članak. Sasvim slučajno, pažnju mi je privukla slika jednog sedog čoveka koji ispija kafu. Jedan klik je bio dovoljan da saznam da se iza slike krije priča o tzv. “uslovnoj kafi”. To je ona kafa koju unapred plaćaju ljudi za nekog ko sebi ne može da priušti ovaj napitak. Kažu da je sve počelo u Napulju. Dakle, u obližnjoj Italiji, a ne u nekoj državi koja je kilometrima daleko od nas. Nažalost, blizina nekad nije dovoljna. Iako se ovakva priča neverovatnom brzinom širila internetom, u Srbiji i dalje ne postoji nijedan kafić u kom biste mogli za nekog da poručite “uslovnu kafu”. Nekada je zaista potrebna jedna obična šoljica toplog napitka za nekog stranca, koji je ko zna zbog čega dospeo na rub egzistencije. Upravo ta kafa sa kojom se nalivamo svakog jutra, uz čiji miris otvaramo oči, nekom barem na pet minuta može zatvoriti oči i pomoći mu da zaboravi na hladnoću bližnjih, na hladnoću ljudi.
Slika koja prati priču o “uslovnoj kafi”
Pozvala sam druga koji je konobar i prepričala sam mu ovu priču. Rekao je: “Ne verujem da bi to uspelo u Srbiji! ‘Ej, pa ljudi uvek sumnjaju! Prvi bi konobari ispijali te kafe. Počelo je i proleće, možda sad nije vreme… Kad opet zahladni, pitaću gazdu, dobar je čovek…”
Dugo sam razmišljala o ovom razgovoru. Da li je problem Srbija, ili smo problem mi? Ako proleće nije pravo vreme, kada je uopšte vreme? Da li nam je uvek potreban neki Sergej Trifunović ili Istok Pavlović koji će uz pomoć naslova: “Skandal: Ekrem kresnuo Staniju; Ava pušila blizancima” skrenuti pažnju ljudima na malu Tijanu Ognjanović? Jedno je sigurno, Tijanino bolesno srce nas je ujedinilo i podsetilo da je “naše malo za nekog sve”!
Ovih dana je pokrenuta i humanitarna akcija “Klopica za sve”. Akcija je prvobitno pokrenuta preko Facebooka i do sada ju je videlo oko 48,000 ljudi. Ova akcija uključuje pekare u kojima bi ljudi dvostruko platili cenu svog hleba. Time obezbeđuju makar komad hleba najugroženijim građanima. Slična inicijativa je postojala i u vreme Drugog svetskog rata, pod nazivom “Solidarni hleb”.
Budite humani!
Zaboravimo na sramni fond Katarine Rebrače! Pronađimo ono dobro u sebi. Humanost ne znači veliko odricanje, ne znači mnogo novca. Humanost ne poznaje vreme i godišnje doba! Naše malo će ugrejati nekog, jače nego proleće…
Izvor fotografija: subotica.com, jasquelineblog.info, facebook.com
Tijana Banović je apsolvent srpske književnosti i jezika. U sebi skriva Petra Pana koji ne želi da odraste, koji bi samo da leti. Za svaki lonac ima odgovarajući poklopac.
