Emisije koje možemo klasifikovati u žanr “reality show” nastale su posle 2000. godine i njihova sadržina se bazira na spletu spontanih događaja koji se odigravaju uživo, bez planiranog scenarija. Učesnici ovakve vrste show-a uglavnom nisu javne ličnosti, već osobe koje srećemo u svakodnevnom životu, međutim, nakon učestvovanja u rijalitiju sami sebi dodeljuju status “zvezda i zvezdica”. To najčešće nisu ljudi najvišeg obrazovanja ili iz elitnih slojeva društva, ali pravila nema. Ekipa je uglavnom raznolika, iz različitih okruženja i različitih mentaliteta, jer kada njihove razlike kulminiraju, show postaje najzanimljiviji.
Reality emisije su nas potpuno okupirale
Opstanak svakog učesnika zavisi isključivo od glasova gledalaca, kojima se, pored voajerizma, daje i osećaj moći da su baš oni ti koji mogu nešto da promene, kao i da utiču na konačan ishod ovog takmičenja. Producentske kuće time, na lukav način, obezbeđuju gledanost, a gledaoci dobijaju dozu lične satisfakcije. Svi su zadovoljeni. Jedini i osnovni cilj igre je opstati u neobičnim, nametnutim uslovima života, služeći se svim raspoloživim sredstvima. Krajnji motiv je, naravno, novac – kako za učesnike, tako i za organizatore.
Iako predstavljene kao emisije zabavnog karaktera, njihova zastupljenost u medijskom prostoru Srbije, nametnula je potrebu dublje analize ovog žanra. Psiholozi i sociolozi slažu se da ovakve vrste emisija eksperimentišu sa ljudskom psihom, “obećavajući” im “instant” slavu, a ukoliko se to ne desi može dovesti do krajnje negativnih posledica.Veliki je paradoks koji izazivaju reality show programi – s jedne strane prezrenje s kojim se o njima javno govori, a sa druge visoka gledanost koju ostvaruju. Izgleda da u svakome od nas “čuči” po neki voajer koji više od svega voli da zaviri u tuđe dvorište.
Svi imamo po nekog znatiželjnog komšiju
Ipak, ova vrsta šoua kao da je prešla granice dobrog ukusa, s obzirom na sadržaj koji plasira. Na primer, o emisiji “Parovi” koja se emitovala na TV Happy, mnogi govore sa prezrenjem, nazivajući je pornografskom. Istini za volju, ponašanje devojaka-učesnica bilo je više nego liberalno. Jedna od emisija koja je izazvala više nego burne reakcije je kviz-reality show “Trenutak istine”, koja se emituje na Pink televiziji. Ispred kamere su osobe koje su preživele najstrašnije ljudske sudbine i koje su spremne da ih podele sa milionima gledalaca, kao i svoje najintimnije doživljaje, tajne, strahove, sve to za određenu cenu. Pitanje koje se prosto nameće je da li su moral i prave ljudske vrednosti toliko devalvirale? Ono što brine je činjenica da, ako su te emisije u tolikoj meri zastupljene, a isto toliko i gledane, u kakvom okruženju mi živimo?
Ovu emisiju ne možemo čak ni svrstati u kategoriju zabavnih, jer nema ničega zabavnog u tome što će gledaoci saznati da je neka žena izgubila nevinost tako što je silovao otac, ili u tome što supružnici priznaju da varaju jedni druge. Ono što bi ovde trebalo da obezbedi gledanost su tragične ispovesti ljudi koji su to spremni da podele sa milionskim auditorijumom. Postavlja se pitanje šta je tu strašnije, pitanja ili odgovori. Činjenica je da takva emisija ne bi ni postojala, da nema ljudi koji su spremni da učestvuju. Mnogi sumnjaju da su razlozi kreatora ove emisije humani, već da je u pitanju isključivo novac, a da se glas ovih žena čuo samo kao posledica. Bez sumnje bi trebalo da postoje emisije koje se bave ovim temama, jer o tome svakako ne treba ćutati, ali da se o tome govori u reality show-u, koji podrazumeva degutantna pitanja, a pritom, da se neko okoristi od svega toga, je više nego ponižavajuće. Emisije ovog tipa nikako nisu mesto za ispovesti o zlostavljanju.
Mnogi su u ovoj emisiji saznali bizarne tajne svojih rođaka, komšija, poznanika...
Na globalnom nivou, postoji “teorija zavere”. Mnogi stručnjaci se slažu da rijaliti emisije i slične, postoje da bi se stvorio efekat kolektivne hipnoze tj. odvući pažnju od stvari koje neko ne želi da vidimo ili da se njima bavimo. Televizija i mediji uopšte, imaju moć da utiču na živote ljudi, da postavljaju standarde, da umnogome kreiraju našu svakodnevnicu. Sve u svemu, mogu da manipulišu ljudima. To je ono što brine, ako uzmemo u obzir šta nam se sve plasira kroz medije i koliko to doprinosi duhovno-vrednosnoj hendikepiranosti mladih ljudi. Ako se deci od malena ne usade zdrav duh i zdravi odnosi protiv jedne tako kolosalne industrije kao što je medijska, oni neće imati nikakve šanse, već će biti osuđeni na besmisao i prolazna zadovoljstva.
Izvori fotografija: thedailyaffair.com, the-bulb.com, novosti.rs
Sofija Mićović završava Fakultet za medije i komunikacije. Voli mogućnosti koje nam savremeno doba pruža u komunikaciji, ali se ne odriče ni onih starih. Filantrop, avanturista, sanjar, hedonista. Planira da obiđe celu zemaljsku kuglu i nauči što više jezika, a večiti optimizam koristi da svet učini boljim mestom za život.
