Svako ima pameti baš koliko mu treba.
A za šta nam uopšte treba pamet i koliko nekakva izmerena pamet ima veze sa praktičnom pameću?
Pamet je precenjena. Uglavnom, na štetu pametnih. Jer nikakva posebna pamet nije potrebna za najpametnije stvari u životu.
Pamet nije instrument koji koristimo u odmeravanju sopstvenog osećanja zadovoljstva.
Pamet nema veze sa tim koliko se dobro osećamo u svojoj koži.
Niti sa toplinom, nežnošću i ljubavlju.
Čak ni sa poslovnim veštinama.
Pa ni sa kreativnošću.
Pamet nam jedino služi da uvidimo kad imamo problem i da aktiviramo sve svoje resurse da ga rešimo.
I uopšte nije garancija da ćemo bolje, brže i lakše rešiti svoje probleme, ako smo pametni.
Pamet nam služi da naučimo ono što ne znamo, ili da uvidimo da je učenje nepoznatog van naših mogućnosti, pa zato treba da se obratimo onima koji znaju to što mi ne znamo i ne možemo da naučimo.
Treba li neko da bude genije, da bi to uočio?
Ono što smatramo pameću, zapravo je zdrav razum. Rezon. Orijentacija u praktičnom životu.
Možda se orijentišemo prema primitivnim pokazateljima uspeha, smisla i zadovoljstva, ali to našu orijentaciju ne čini manje delotvornom.
Svako je dovoljno pametan da se domogne onoga za čim žudi, da ostvari svoje namere i ciljeve, da bude zadovoljan i da živi produktivnim životom, ispunjenim smislom i svrhom.
Jer pamet nema veze sa tim. Ono što je mnogo važnije imati u natprosečnim količinama, nije inteligencija, nego hrabrost.
Neki vrlo pametni ljudi, koji svašta znaju, svašta razumeju, imaju bogat unutrašnji život i gomile ljudskih vrlina, naprosto nemaju nimalo petlje. Pa su večito uplašeni, frustrirani, neostvareni, uskraćeni.
Nikako ne mogu da odluče šta hoće, sve im se čini da im ništa ne vredi i da znaju šta žele, kad nemaju srca da sebi ispunjavaju snove. Jer vrlo pametni ljudi često su bolno svesni svojih ograničenja.
Njihova glupost je u tome što se povinuju tim ograničenjima. Što ih prihvataju i veruju im. Ali njih to srce izdaje, a ne pamet.
Ljudi kojima očito manjka inteligencija, često sasvim dobro funkcionišu na emotivnom nivou. Znaju šta im je važno, šta ih ispunjava, čemu teže i koga vole. Srce im je pametnije od pameti. A pamet ih ne sprečava da slušaju srce.
A kad vrlo pametan čovek ima strašljivo, sitno, zakržljalo srce, on mu ne veruje i ne sluša ga. Šta pametno uopšte može da kaže takva nakaza? I u tome je dvostruka glupost vrlo pametnih. Srca su uvek pametna, čak i kad su preplavljena strahom. Sama će nam dati odgovor na prava pitanja – recimo o tome kako da se oslobodimo straha, kako da se predamo ljubavi i toplini, kako da dozvolimo da nam zanos ubrza korake putem kojih želimo da idemo.
Pamet u glavi je dobra za kvizove. U svim drugim slučajevima, srce je pametnije. Naročito kad brzo mora da se donese važna odluka.
Um to nije u stanju.
Ako poklonimo poverenje svojim malim ustrašenim srcima, oplemenićemo ih i okuražiti. Ako od njih zatražimo odgovore na pitanja koja nam muče pamet, postideće nas svojom jednostavnošću.
Jer pamet je tamo gde je istina.
Sve ostalo je manipulacija, kalkulacija, igra moći i sujete.
Možda vam je važno da budete pametan igrač. Lukaviji od drugih.
Samo napred, svako je dovoljno pametan za ono što mu je najvažnije.
Izvor fotografija: pinterest.com
