Ispiti zrelosti se stalno ponavljaju. Ne zato što padamo, ili barem, ne samo zato. Nego i zato što smo stigli donekle, verovatno udarili u zid i sad treba da se nosimo sa situacijom kao odrasli. Možemo i da sednemo i plačemo, da jadikujemo i pitamo se zašto, ali čisto da izrazimo osećanja. Jer to nas neće pomaći s mesta. A neće ni zid.
Ono što nas pokreće i pomera zidove sadržano je u zrelosti. A pošto smo već dospeli u takvu situaciju, to jest, dogurali do ispita, to je verovatno zato što možemo da ga položimo. Ne zato što je život pakostan i što želi da mi padamo.
Ispit od nas ne traži neku posebnu spremnost, osim trenutne.
Trenutna spremnost znači da smo u stanju da u datom trenutku raspolažemo svim svojim sposobnostima. Pod pritiskom.
Na ispitu zrelosti ne treba da činimo ono što nas je do ispita dovelo. Ne treba da ponovimo sve pogrešne korake za koje dobro znamo da su nas dovde doveli.
Potreban je iskorak. Kreativna intervencija. Akcija, u pravcu koji ne poznajemo. Treba da uradimo nešto što do sada nismo radili. Jer nas na to obavezuje sve što jesmo.
Iako sasvim odrasli, ponekad uopšte nismo dorasli ispitima zrelosti. Prosto samo hoćemo da zabušavamo, kao u školi
Ako hoćemo među naprednije učenike.
Ako samo želimo da idemo od tačke A do tačke B i nazad, da se klackamo na klackalici osećanja, da budemo loptica u fliperu, nismo odrasli. Pašćemo na ispitu zrelosti. I još ćemo tvrditi da nismo mi hteli da ponavljamo iste korake, nego nismo umeli drugačije.
Odrastao čovek ne mora da laže sebe da bi se osećao bolje, ili da bi se opravdao, jer se od laži prosto ne oseća bolje, niti je zadovoljan opravdanjem.
Odrasli smo koliko smo spremni da se poduhvatimo nečega što ne znamo kuda će nas odvesti.
Možda čak do tačke C.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
