Govor je ljudski dar, privilegija, evoluciona superiornost – sposobnost verbalizacije nas razlikuje od životinja. Svi se služimo rečima, a koliko zapravo umemo da govorimo, da razgovaramo i komuniciramo?
Pričanje se izjednačava sa komunikacijom, ali to nije isto – sva živa bića komuniciraju, raznim signalima, govorom tela, zvucima, pogledima. Naravno, i ljudi komuniciraju na mnogo načina, koji su često zapostavljeni, jer nam je govor primaran.
Ali to što umemo da govorimo, ne znači i da umemo da se izrazimo i učinimo da nas drugi razumeju, ili da nam obezbedi pažnju. Ima ljudi koji zahtevaju punu pažnju dok pokušavaju da “dođu na stvar” i treba im puno vremena da preko raznih digresija i smernica, najzad poentiraju – oni pričaju sporo i treba im mnogo vremena da zaokruže svoj iskaz, nisu u stanju da pređu direktno na stvar, da skrate priču i budu sažeti i neposredni. Ima i onih koji ne gube vreme – precizni su, traže ono što žele, postavljaju direktna pitanja i nemaju strpljenja za one koji okolišaju. Ima i onih koji nikako ne uspevaju da kažu ono što pokušavaju, neprestano pričaju kao da imaju nešto strašno važno da kažu, a kad ih slušate nastojeći da shvatite smisao, shvatate da oni samo brbljaju. Govore da bi slušali zvuk svog glasa i nastupaju kao da pričaju nešto vrlo zabavno i važno, dok zapravo kradu vašu pažnju, vreme i energiju, pričajući nešto površno, nebitno i dosadno.
