Sabrala sam dva i dva i sve se čudim što je opet ispalo četiri – toliko su jednostavna moja otkrovenja. Ili je jednostavnost ultimativna osobina otkrovenja. I stvarno sam zahvalna Facebook-u na tome, kao i sto puta do sada. Kao i svi matorci, ja visim na “Fejsu” i svako malo me tamo nešto inspiriše i podstakne na razmišljanje. U stvari, na sabiranje pitanja, koja obično rezultiraju nekim odgovorima. Na jednoj grupi sam naišla na pitanje adimina: „Koje je najplemenitije delo koje ste učinili?“ Prvo sam pokušavala da se prisetim, a onda su mi padale na pamet neke bizarne situacije, a bogme sam se setila i kada sam bila sebična, pa sam osetila neprijatnost i odbojnost prema pitanju, a zatim sam krenula da čitam odgovore, koji su pripadali (prilično ravnopravno) dvema strujama. Jedna je bila u stilu „o tome se ne priča i to drugi treba da prosude“, a druga su bili odgovori o tome šta ljudi smatraju svojim plemenitim delima na koja su ponosni i rado ih se sećaju. Pa sam morala da razmišljam i o tome da li sam sklonija jednoj ili drugoj struji i zašto nisam. Ništa nisam smislila, procesuirala sam neko vreme. A onda mi je sinulo (pa sam se bacila na tastaturu) – i zašto mi je pitanje izazvalo neprijatnost i šta je u stvari plemenitost.
Vidite, neke nezahvalnosti su me duboko pogodile – do dna razumevanja ljudske prirode. Zašto, pitala sam se, kad sam dala sve od sebe da nekome pomognem? Ah, pa zato što je onaj kome treba pomoć, često toliko nenaviknut na običnu dobrotu, da ne zna šta će sa njom, toliko neslobodan i uskraćen, da ne može da poveruje da je to stvarno i da će potrajati, da prosto mora da dokaže da nije vredan ljubavi, dobrote i podrške, da bi mogao da zadrži svoj integritet – takav kakav je – da se ne raspadne. Prostije rečeno, on mrzi sebe što je u poziciji da mu treba pomoć i mrzi onog ko mu pomaže, jer je u poziciji da tu pomoć pruži, jer to znači da taj ima, ume i može više i bolje od njega. U izubijanoj, zaplašenoj, obespravljenoj i poniženoj duši teško da ima mesta zahvalnosti. Jer, zahvalnost je način na koji se adekvatno uzvraća za pomoć. Bez osećanja da nekome nešto duguješ i bez potrebe da taj dug što pre vratiš. Samo čista ganutost i zahvalnost zbog nečije dobrote, koju ne moraš čak ni da izraziš i koju je ponekad teško i neprijatno izraziti, jer izaziva navalu emocija.
