Osećanje zahvalnosti je dragoceno i jedna je od najvažnijih stavki duhovnog rasta, poručuju svi duhovni učitelji, koučevi, psiholozi. Opraštanje, otpuštanje prošlosti i zahvalnost, koja dolazi kao zaokruženje tog oslobađanja od osećanja krivice, kajanja i žaljenja, prihvatanja sebe i ljubavi prema sebi. Zahvalnost oduhovljuje, a to znači, oplemenjuje. Ona koju osećaš, a kad je osećaš, onda možeš i da je primiš – sa zahvalnošću. Zahvalna sam mnogima koji verovatno nemaju pojma da sam im zahvalna, zahvalna sam svima koji su zahvalni meni, što su imali poverenja i primili ono što sam imala da dam, zahvalna sam nezahvalnima, koji su mi pokazali koliko je bolno, tužno i strašno ne osećati zahvalnost. Zahvalna sam mnogo i često i srce mi je puno, to verovatno znači da sam baš plemenita. Ali ne mogu da se setim ničeg na šta sam nešto ponosna, osim nekoliko anegdotskih bizarnosti. Ako sam stekla nečiju zahvalnost, nisam namerno, prosto sam reagovala spontano.
I sad razmišljam o onim momentima sebičnosti kojih se jesam setila. Više me ne grizu i ne stidim ih se – oni su informacija o tome da sam bila među potlačenima, poniženima, odbačenima, da sam bila sputana i odsečena – i da više nisam. Barem ne toliko i ne često. Umem da napravim razliku između sebičnosti i zauzimanja za sebe, a umem i da odlučim da se zauzmem za sebe – ili da budem sebična.
Mora da sam malo naučila da volim sebe i da sam se malo oplemenila i oduhovila. I na tome sam zahvalna – sebi, između ostalog.
Naslovna fotografija: instagram.com/starsouls_
Aleksina Đorđević
